POMOZIMO OBNOVU MANASTIRA LEPAVINA POMOZIMO OBNOVU
MANASTIRA LEPAVINA

Čime bi smo mogli da vratimo uzdarje Bogu za nebrojena dobročinstva koja nam je učinio i koja nam čini svakog dana?
 


 

PRAVOSLAVLJE

 

Za obnovu crkve prikupljeno oko 2 miliona maraka

Tanjug - Pre 10 sati

MOSTAR - Na donatorskoj večeri u manastiru Zzitomislići, 18. kilometara južno od Mostara prikupljeno je, prema nezvaničnim informacijama, oko dva miliona konvertibilnih maraka (KM) za obnovu ratom porušene pravoslavne Saborne crkve Svete trojice u mostarskom naselju Bjelušine.

Na poziv vladike zahumsko-hercegovačkog i primorskog Grigorija, manifestaciji je u subotu uveče prisustvovalo više od 1.000 ljudi iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Hrvatske.

U Zzitomislićima su bili, između ostalih, član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović, predsedavajući Saveta ministara BiH Nikola Špirić, predsednica i podpredsednik Federacije Borjana Krišto i Mirsad Kebo, premijeri Republike Srpske Milorad Dodik i Federacije BiH Nedžad Branković, stranački lideri iz oba entiteta BiH, regionalni i lokalni čelnici i muftija mostarski Seid efendija Smajkić.

Među ostalima su donatorskoj večeri prisustvovali košarkaši Predrag Danilović i Dejan Bodiroga, glumac Dragan Bjelogrlić i pevac Željko Samardžić.

Na temeljima porušene Saborne crkve mitropolit dabrobosanski Nikolaj služio je večernju liturgiju sa više episkopa i sveštenika Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Sabornu crkvu u Mostaru su na početku rata u BiH 1992 potpuno srušile muslimanske jednice

Za obnovu Sabornog hrama Svete Trojice koji je u trenutku kada je dovršen 1873. važio za najveći pravoslavu crkvu na Balkanu, neophodno je oko 7,5 miliona evra.

Tokom desetogodišnje gradnje novac je dao srpski zivalj Mostara i okoline, ali je on darovan i iz Rusuje, veliki prilog je poslao turski sultan Abdul Aziz.

Graditelji crkve bili su Hercegovac Spasoje Vulić i na Balkanu poznati neimar Andrej Damjanov.

Crkva koja je bila jedan od simbola Mostara će biti građena istim materijalom i tehnologijom iz vremena 19. veka, jer se radi o nacionalnom spomeniku BiH.

Predsedavajući Saveta ministara BiH Špirić rekao je da se iz Zzitomislića šalje divna poruka da samo "naslonjeni jedni na druge, možemo uspeti".

"Dobro pobeđuje zlo, a Mostar ponovo postaje Šantićev grad. Ovo je vreme koje obećava", rekao je Špirić podsećajući na mostarskog pesnika Aleksu Šantića (1868-1924), kao i da je Savet ministara za obnovu crkve obezbedio 600.000 KM.

Premijer Dodik je naveo da je vlada RS već obezbedila 700.000 hiljada od planirana 2 miliona KM za obnovu crkve.

"Ovo je prvi slučaj da radimo nešto veliko bez pritiska međunardone zajednice. U Mostaru se ponovo vraća izgubljeno poverenje među ljudima", rekao je Dodik.

Premijer musklimansko-hrvatske FBiH Branković, uz podsecahe da je vlada dala 280.000 KM, rekao je da se činom obnove crkve u svet šalje jasna poruka da se može raditi nešto veliko, a što je, do juče, bilo nezamislivo.

Posle zla došla su bolja i svetlija vremena, rekao je mostarski gradonačelnik Ljubo Bešlić.

"Obnova Saborne crkve je i moralna obnova, a građani Mostara su ponosni što će jedan od njegovih simbola opet biti izgrađena", istakao je Bešlić.

Vladika Grigorije Durić, rekao je da i donatorska veče najbolje govori da "samo zajedno možemo puno postići".

"Obnova hrama je i obnova vremena u kome je građen, kada su narodi, koji su živeli u Mostaru, bili u zajednici i ljubavi, koja je njihove razlike čuvala i jedinstvo projavljivala. Ovaj događaj je i prvi sabor jedinstva svih u Mostaru, BiH i šire, a obnovom crkve obnoviće se i život ovog grada i njegovih stanovnika", rekao je u svojoj besedi vladika Grigorije.

U zabavnom delu programa nastupili su Slobodan Trkulja, ansambl VED iz Vranja i Srpski muški hor iz Beograda.


Patrijarh Aleksej II

Svetska baština nepotpuna bez kosovskih svetinja

„Nema pravoslavnog čoveka koji bi bio ravnodušan prema sudbini spomenika vere i podvižništva srpskih svetitelja”, poručuje patrijarh moskovski i sve Rusije
Njegova svetost patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksej II Fotodokumentacija „Politike”

Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej II, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, poželeo je bratskom srpskom narodu da ne gubi unutrašnje jedinstvo, već da ga neguje i umnožava. „Samo u jedinomisliju i ljubavi moguće je proslaviti vaskrslog Gospoda Isusa Hrista”, poručio je poglavar Ruske pravoslavne crkve u ove radosne vaskršnje dane i dodao:

– Nekada je prepodobni Justin (Popović) pisao da život i smrt čoveka „dostižu svoj večni smisao kroz vaskrsenje Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista, jer s njim i samo s njim se ostvaruje pobeda nad smrću”. Daj Bože da sinovi i kćeri srpskog naroda koji su poslednju deceniju toliko postradali nose u svom srcu iskrenu ljubav prema „čudu nad čudima” – svetlom prazniku Vaskrsenja našeg Božanskog Spasitelja.

Moskovski patrijarh je osvedočeni prijatelj srpskog naroda. Još se pamti njegov poslednji dolazak u Srbiju i podrška našem narodu za vreme NATO agresije 1999. godine. Poglavar najveće pomesne pravoslavne crkve godinama se nepokolebljivo zalaže da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. Svešteni sinod Ruske pravoslavne crkve je pod njegovim predsedavanjem nedavno doneo i dokument u kojem se osuđuje samoproglašenje nezavisnosti Kosova. Takozvanu Kosovsku deklaraciju o nezavisnosti RPC je nazvala protivistorijskim događajem koji ugrožava svetsku ravnotežu i vodi ka tragičnim dešavanjima svuda u svetu gde postoje separatističke težnje.

Vodi se teška diplomatska borba da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. U toj borbi imamo podršku ruske države i Ruske pravoslavne crkve. Kosovo je duša i srce Srbije, ali kakav značaj, po Vašem mišljenju, ono ima za pravoslavlje i hrišćanstvo uopšte?

Svetinje Kosova i Metohije, kako ste pravilno primetili, nisu samo duša i srce Srbije, već i deo našeg zajedničkog pravoslavnog nasleđa. Nema pravoslavnog čoveka koji bi bio ravnodušan prema sudbini spomenika vere i podvižništvu srpskih svetitelja. Čuvanje duhovne veze sa ovim mestom, osvećenog molitvenim podvigom mnogih pokolenja, čini nas zajedničkim učesnicima u istoriji jedine svete saborne i apostolske crkve. Pamtiti i poštovati velike delatnike na njivi Božijoj, nadahnjivati se njihovim primerom – duhovna je potreba svakog hrišćanina. Svetska kulturna baština bez kosovskih svetinja bila bi nepotpuna. Pretiti im – znači lišiti čovečanstvo riznice koju su stvarala mnoga pokolenja. Oni koji ruše svetinje nalik su varvarima koji su već pretvorili u pepeo i ruševine ne samo jednu civilizaciju. Molimo se da to više nikada ne postane realnost.

Kako ocenjujete duhovno stanje današnje sekularizovane Evrope i kako Pravoslavna crkva može pomoći da se sačuvaju njeni hrišćanski koreni?

Prinuđeni smo da svedočimo kako se sekularizacija Evrope često pogubno odražava na život njenih građana. Prirodna težnja ka mirnom i srećnom životu pretvara se u bezdušnu poteru za zadovoljavanjem strasti. Potrošačko razmišljanje pretvara ljude u objekte potrošnje koji sve češće jedan drugoga posmatraju kao sredstvo za ostvarenje egoističnih ciljeva. Ovaj pristup obezvređuje odnose prijateljstva, bratstva i iskrene ljubavi. A samo takvi odnosi omogućuju da čovečanstvo postane i pravi dom za sve ljude.

Ipak, vezu s hrišćanskom prošlošću nisu izgubili svi Evropljani, ma kako to priželjkivali medijski monopoli, koji popunjavaju javni prostor nemoralnim stereotipima. Tako mi primećujemo da se mnogi interesuju za hrišćansku tradiciju i crkveni život. Naš zadatak je da pokažemo ljudima koliko su pravedne reči Spasitelja: „Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer ja sam krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim” (Jevanđelje po Mateji, 11.29). Zato svedočimo da živeti u skladu s verom znači biti slobodan i srećan.

Borimo se za to da se naše svedočanstvo čuje i da ne bude zanemareno kada se donose važne odluke za društvo. Hrišćanin ne može da se složi da je njegova vera samo deo privatnog života koji nikako ne utiče na njegove postupke, život ljudi koji ga okružuju i čitav narod. Iza ovakvog našeg gledišta ne stoji korporativni interes, već realno uverenje da bezbožno društvo ne može da ujedinjuje ljude. Ono je sposobno samo da Evropu odvede u samouništenje.

Danas se mnogo govori o neophodnosti zbližavanja Pravoslavne i Rimokatoličke crkve. U kojim oblastima, po mišljenju Moskovske patrijaršije, katolici i pravoslavni mogu da sarađuju?

Verujem da Ruska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva mogu i da su čak dužne da sarađuju u onim oblastima u kojima su naše pozicije bliske ili se poklapaju. To se tiče svedočenja o tradicionalnim moralnim vrednostima o značaju podrške porodici, hrišćanskom shvatanju socijalnih odnosa, pravima čoveka i dostojanstva ličnosti. Možemo zajedno da istupamo kako ne prihvatamo upornu propagandu sekularizma, religioznog i moralnog relativizma i potrošačke kulture, kao i abortus, eutanaziju i priznavanje homoseksualnih veza kao norme. Naše crkve već imaju iskustvo zajedničkog delovanja u odbrani tradicionalnih hrišćanskih vrednosti u raznim međunarodnim organizacijama. Ta saradnja se ostvaruje na nivou crkvenih predstavništava pri evropskim ustanovama u Briselu i Strazburu i Ujedinjenim nacijama. Nadamo se da će ovakva saradnja razvijati i donositi korisne plodove.

Mediji na Zapadu pišu da „Ravenski dokument”, koji su potpisali pojedini predstavnici Pravoslavne i Katoličke crkve, predstavlja ozbiljan korak ka ujedinjenju dveju crkava. Kakav je Vaš stav o ovom pitanju?

Ne mislim da je dokument potpisan u oktobru prošle godine u Raveni moguće smatrati ozbiljnim korakom u dijalogu između Katoličke i Pravoslavne crkve. Kao što je poznato, delegacija Ruske pravoslavne crkve je napustila zasedanje Mešovite međunarodne pravoslavno-katoličke bogoslovske komisije zbog toga što je u radu učestvovala, od većine pomesnih pravoslavnih crkava nepriznata, estonska autonomna pravoslavna crkva. Međutim, u odsustvu predstavnika Ruske crkve u dokument „Eklisiološke i kanonske posledice svetotajinske prirode crkve – crkveni kontakti, sabornost i vlast” o kojem se raspravljalo na susretima u Beogradu i Raveni bili su uključeni i stavovi koji se odnose na razumevanje prvenstva u Crkvi protiv kojeg smo mi istupali od samog početka. Zbog činjenice da je „Ravenski dokument” prihvaćen ne samo u odsustvu predstavnika najveće pomesne pravoslavne crkve, već i uprkos njenom stavu, smatramo da su mediji unekoliko požurili da proglase dokument nekakvim „ozbiljnim korakom” u pravoslavno-katoličkim odnosima.

Rekli ste da ne isključujete mogućnost susreta s papom Benediktom XVI. Kada bi i gde moglo da dođe do tog istorijskog susreta i kakav bi značaj imao za pravoslavlje?

Oduvek sam govorio da čak i u najsloženijim periodima uzajamnih odnosa između dveju crkava nisam isključivao mogućnost susreta sa rimskim papom. Jednako kao i ranije uveren sam da taj susret ne sme da se pretvori u protokolarni događaj samo da bi bio prikazivan na televiziji. Susret treba da bude pažljivo pripremljen, kako bi se u zajedničkom radu došlo do realnog rezultata u rešavanju teškoća u našim međusobnim odnosima. Zbog toga što mi nepokolebljivo težimo dobrim odnosima sa katolicima, nadam se da će pre ili kasnije biti stvoreni neophodni uslovi za susret poglavara dveju crkava.

Da li ćete ponovo posetiti Srbiju i bratsku SPC?

– Sa uzbuđenjem se sećam svoje poslednje posete Srbiji u teškim danima bombardovanja. Zajedno sa Njegovom svetošću patrijarhom Pavlom osećali smo tada istinsko molitveno jedinstvo srpskog naroda i njegovu ljubav prema Ruskoj crkvi i Rusiji. Ako Gospodu bude ugodno mi ćemo ponovo posetiti Srpsku crkvu. Daj Bože da budemo u prilici da zablagodarimo Gospodu što je poslao mir stradalnom srpskom narodu. Neka Božji blagoslov prati Srbiju i sve njene sinove i kćeri.

-------------------------------------------------------

Osamnaest godina na patrijaršijskom tronu

Moskovski patrijarh Aleksej II petnaesti je poglavar RPC otkako je ustanovljena patrijaršija u Rusiji 1589. godine. Rodio se kao Aleksej Mihailovič Ridiger 23. februara 1929. godine u Talinu (Estonija). Završio je Lenjingradsku (Sanktpeterburšku) bogosloviju 1949. godine, a diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji 1953. godine. Za episkopa Talina i Estonije hirotonisan je 3. septembra 1961. godine. Tri godine kasnije izabran je za erhiepiskopa, a 1968. godine za mitropolita. Od 1986. godine bio je mitropolit Novgoroda i Lenjingrada. Posle smrti patrijarha Pimena I izabran je 7. juna 1990. godine za novog poglavara Ruske crkve.

-------------------------------------------------------

Patrijarh Pavle pravi podvižnik blagočašća

Vernici u Srbiji i Rusiji mole se za zdravlje patrijarha Pavla. Susretali ste se mnogo puta sa srpskim patrijarhom. Šta možete da kažete o poglavaru SPC?

Za nas su veoma važni odnosi s poglavarom Srpske crkve. Njegova svetost je pravi podvižnik blagočašća. Naša crkva i ja lično molimo se da Gospod podari ozdravljenje Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu. Za vreme bolesti oca svih pravoslavnih Srba saosećamo s vama i delimo vašu tugu. Hteli bismo da se cela Srbija, kao u teškim danima početka NATO bombardovanja, objedini u molitvi za svog poglavara kako bi on ponovo pred prestolom uzdigao ruke i molio Gospoda da umiri srca ispunjena neprijateljstvom.

POUKE STARCA KLEOPE

image

Koliko je vrsti patnje u svetu?

Dve vrste: telesna patnja i moralna patnja, to jest dusevna, kao griza savesti, tuga, ocaj, sumnja, gnev, mrznja, itd. Ljudske patnje se mogu podeliti jos na dva dela: jedne radi ispravljanja i preciscavanja dobrih i druge radi kazne i zaloga vecne osude zlih ("Putevoditelj propovednika” od dr. K. Kiriceskua i svest. K. Nazarija, str. 291-293).

image

Zasto ima toliko patnje na zemlji?

Pravedni Jov veli: Covek se radja za patnju (Jov, 5, 7). A Sveti Pavle veli da je sva tvar u patnji (Rim. 8, 21). Patnje u svetu su posledice greha (Jov. 4, 8; Ps. 7, 14-16; Price 22, 8; Jer. 4, 18). Patnje su kazne za grehe (Lev. 26, 24-28; 2. Sam. 7, 14), ali ako budemo primili sve patnje sa trpljenjem i blagodarnoscu, donece nam veliku duhovnu korist za

spasenje duse. Uglavnom vidimo da kako se mnoze gresi i zla na svetu, tako se mnoze patnje, to jest glad, zemljotresi, ratovi, svakovrsne bolesti i smrt. Briga nas hriscana jeste da napustimo grehe, da se stalno mirimo sa Bogom i da imamo strah Bozji, smirenje i trpljenje, i tada ce se sve nase patnje umanjiti, i bice nam od velike koristi za spasenje.

Da li je patnja zalog vecnih muka ili ispastanje grehova? Koji je smisao i cilj patnje?

Cilj patnje za hriscane jeste jedan jedini: ispastanje grehova na zemlji kroz svakovrsne bolesti, nevolje i bolove, radi ociscenja i spasenja duse. Za zle, koji ne zele da se poprave, da se pokaju, patnja sa zemlje ostaje kao zalog vecnih patnji. A za one koji primaju od Boga patnju sa trpljenjem i sa blagodarnoscu i obracaju se na pokajanje, patnja, ma koje vrste bila, najbolji je nacin za ispravljanje i ispastanje grehova, izbavljajuci ih ovim vecnih muka.

Vidimo da su koji vise pate na zemlji vise pomireni sa svojom savescu, bolji, smireniji, jaci u iskusenjima, blizi Bogu, i spasavaju se lakse, kao pravedni Jov, ubogi Lazar, Sveti apostoli, mucenici, prepodobni, i toliko drugih. A koji zive dobro - zdravi su, poseduju imovinu i sve sto zele na zemlji, ali su obicno slaboverni, nemilosrdni, tirani, lakomi, egoisti - boje se smrti i umiru u teskim gresima, na vecnu osudu.

Patnja je odozgo odredjena radi spasenja, radi iskusavanja, radi oprastanja grehova i radi duhovnog uzrastanja. Samo ako je primamo s blagodarnoscu, kao iz Bozje ruke, kao sto kaze i prorok David: Tvoj zezal i tvoja palica utvrdise me (Ps. 22, 5). Dakle, zezal i palica patnje tese dobre i vernike, pospesuju ih u dobrim delima, ciste od grehova i udostojavaju ih veceg venca i nagrade na nebu. A za zle zezao patnje je poziv na pokajanje, kazna na kaznu i zvale u ustima, jer ne zele da se priblize Gospodu (Ps. 31, 10).

Kako treba da podnosimo bolest, nepravdu, ukor, siromastvo i ma koju vrstu patnje na zemlji?

Najpre da imamo veru da nam je patnja, ma koje vrste bila, odredjena od Boga, Oca naseg nebeskog, na spasenje, a ne na vecnu osudu. Zatim, treba patnju da primamo sa trpljenjem i sa blagodarnoscu. A nase trpljenje treba da bude udruzeno sa poboznoscu i uzdrzanjem (2. Pt. 1, 2-7), da bude udruzeno s radoscu (Kol. 1, 11) i nadom.

Trpljenje u patnji pospesuje se u nama kroz molitvu, kroz ispovest i Sveto pricesce, kroz citanje Svetih knjiga, kroz razmisljanje o stradanjima Gospoda naseg Isusa Hrista i svih Njegovih svetitelja, kroz posecivanje onih sto su u patnjama tezim no sto su nase i kroz razmisljanje o vecnom blazenstvu u raju. Jer drugoga puta za spasenje nema do samo kroz krst, kroz patnju, kroz trpljenje i zrtvu, kao sto kaze Spasitelj: Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje (Lk. 21, 19). Ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt. 24, 13).

Zbok kojih uzroka pate nevina deca? Koje grehove ona ispastaju?

U Izlasku citamo: Bog je revnitelj, koji pohodi grehe otacke na sinovima do treceg i do cetvrtog kolena (Izl. 20, 5). I opet: Bog pohodi grehe otacke na sinovima i na sinovima sinova do trecega i do cetvrtoga kolena (Izl. 34, 7; Pon. zak. 5, 9; Ps. 36, 28; 108, 13; Isaija 14, 21). Veliki prorok Jeremija veli: Cinis milost na tisucama, i vracas za bezakonje otacko u nedra sinovima njihovim nakon njih (Jer. 32, 18; Broj. 14, 18; Jov. 5, 4; 21, 19; Isaija 13, 16). Prorok Isaija veli: Pripravite pokolj sinovima za bezakonje otaca njihovih (Isaija 14, 21).

Znaci, iz ovih svedocenja Svetoga pisma moze se dosta jasno pojmiti zboj kojih uzroka pate nevina deca i cije grehe ona ispastaju.

Kako Crkva ublazava ljudsku patnju i kakvu duznost ima hriscanin prema onima sto su u patnji?

Crkva ublazuje i isceljuje patnje ljudi raznovrsnim molitvama Preblagom Bogu (Pon. zak. 4, 29-31; 2. Dnev. 7, 13, 16; Ps. 33, 17; 49, 15-16; Isaija 19, 22; Jk. 5, 14). Crkva je odredila razne molitve za ublazavanje patnje. Najznacajnija molitva i sluzba za bolesne jeste tajna Svetog jeleosvecenja, kao i razne molitve za zdravlje.

Hriscanin ima veliku duznost prema onima u patnji, da im pomaze po svojoj moci, kako materijalnim sredstvima, kao: odecem, hranom, ugoscavanjem, negovanjem, novcem itd., tako i duhovnim sredstvima, kao: molitvom za bolesnike, bodrenjem duhovnim recima, samiloscu, tesenjem itd., kao sto nas uci Sveti apostol Pavle, koji veli: Radujte se sa radosnima, i placite sa onima koji placu (Rim. 12, 15).

Sta poimamo pod iskusenjima i zasto je covek ostavljen da bude iskusavan?

Iskusenja su provere koje dolaze coveku od djavola i od njegovih slugu, zlih ljudi (Jk. 1, 13; Mt. 4, 1; 16, 23; Mk. 8, 33; 1. Kor. 7, 5; 2. Kor. 11, 3; 1. Sol. 3, 5). Bog je dopustio da covek bude iskusavan radi provere ljubavi prema Bogu (Pon. zak. 8, 2), radi provere nase pokornosti (Pon. zak. 8, 2), radi provere nezeljenja dobiti (Jov. 1, 9; 12). U stvari, iskusenja uvek odgovaraju slabostima ljudske prirode. Jacima u veri odredjuje Bog teza iskusenja, da bi uznapredovali u svetosti i da bi se udostojili vecih venaca. A slabijima u veri i trpljenju odredjuje Bozanski Promisao laka iskusenja, da bi ih mogli savladati i da ne bi ocajavali.

Evo sta kaze Sveti apostol Pavle: Drugo vas iskusenje nije snaslo osim covecijega; veran je Bog koji vas nece pustiti da se iskusavate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podneti (1. Kor. 10, 13). Isto to kazuje i prorok David: Gospod nece ostaviti gresnicki skiptar nad pravednickom sudbom do kraja, da pravednici ne bi pruzili svoje ruke na bezakonje (Ps. 124, 3). Pravedni Jov kaze da su vernici optereceni raznim iskusenjima po dopustenju Bozijem (Jov. 7, 8; Jk. 1, 2; 1. Pt. 1, 6). Ali nikada Bog ne dopusta na izabrane iskusenja preko njihovih moci.

Koji su istinski izvori iskusenja?

Tri su izvora iskusenja: pohota telesna, pohota ociju, nadmenost zivljenja, kao sto kaze Sveti apostol i jevandjelist Jovan (1. Jn. 2, 16); ili: “Ljubav prema uzivanjima, slavoljublje i srebroljublje, iz kojih se radja svako zlo”, kao sto kaze Sveti Jovan Damaskin (Dobrotoljublje, tom IV, str. 188). Sa ove tri vrste iskusenja pokusao je satana da kusa i Hrista (Mt. 4, 2-11).

Koji su neprijatelji sto ratuju s nama i kusaju nas do smrti?

Tri su neprijatelja sto ratuju sa nama i kusaju nas do smrti: djavo, svetovna uzivanja i telo. Sva ta tri neprijatelja ratuju sa nama svakovrsnim iskusenjima i malo je hriscana koji uspevaju, darom Hristovim, da izadju kao pobednici u borbi sa iskusenjima i uzivanjima ovoga veka. Jer ako Gospod ne sacuva grad, uzalud bi se trudili (up. sa Ps. 127, 1), veli Duh Sveti kroz usta Psalmopevca. Ali, posto nam pomaze Spasitelj, “niko nece pokvariti nas grad” (Antifon 3. glasa).

Koja su najveca iskusenja preko kojih ratuju s nama ta tri neprijatelja nasih dusa?

Djavo, izvor svekolikog zla, kusa nas osobito mislima neverovanja, hule, sumnje, beznadja, gordosti i taste slave; a posredno djavo nas kusa kroz ljude sa mislima gordosti, taste slave, gneva i razvrata; srebroljubljem, lakomoscu za imovinom, zaviscu, svadjom, osudjivanjem, jezicavoscu i drugim. Kroz telo djavo nas kusa lenoscu, stomakougadjanjem, pijanstvom, razvratom, klonuloscu volje, neosecanjem srca, uninijem i drugima ove vrste.

Sa koliko je strana kusan hriscanin?

Po svedocenju Svetoga Meletija Ispovednika, djavo kusa hriscanina sa osam strana, i to:

Odozgo nas kusaju kada se prinudjavamo na podvige i vrline preko nasih moci. To jest post do iznurenja, prekomerni trud tela, svenocno bdenje i druga dobra dela, koja jedva dostizu savrseni.

Odozdo nas djavoli kusaju klonuloscu i lenoscu u tvorenju dobrih dela, i tako nam slabi volja, razum, griza savesti, muzevnost i postojanost u duhovnoj borbi.

Sleva nas djavoli kusaju svakovrsnim telesnim strastima: pijanstvom, lakomoscu, tvrdiclukom, gnevom, mrznjom, osvetom i svakovrsnim telesnim i dusevnim zlobama. Nazivaju se tako zato sto dolaze neposredno od djavola, i svako lako uocava zamke lukavoga.

Sdesna nas djavoli kusaju tananim, tesko razabirljivim i vrlo teskim za prepoznavanje i porazavanje dusevnim i razumskim strastima, kao sto su: gordost, nadmenost, umisljenost, tasta slava, osudjivanje drugih, bunt uma, neposlusanje, egoizam, jeresi, sekte, preveliko uzdanje u milost Boziju, visokoumlje, hula, sumnja, neverovanje, snovi, vidjenja, vracanje i druga. Ove strasti, imajuci u osnovi gordost, zbog koje je Lucifer pao u ponor, vrlo su tesko prepoznatljive i isceljive.

Spreda nas kusaju i smucuju djavoli prividjanjima onoga sto je buduce, to jest bacaju nas u brige, u sumnje o drugima i u prekomocne telesne trudove za “sutrasnji dan”, kao da Bog ne vodi brigu o nama celoga zivota. Iskusani ovim mislima sabiru imovinu za starost, trude se samo za ovaj zivot, boje se da nece imati sta da jedu i piju, pobacuju svoju decu, svadjaju se za imovinu, velike su tvrdice i ljubitelji novca, ne cine milostinju i egoisti su.

Sledja nas djavoli kusaju podsecanjima na grehe i strasti koji su vladali nama u mladosti, podsticuci nas da ih ponovo ucinimo. Jer nas djavoli podsecaju na osobe sa kojima smo gresili, na mesto na kojem smo gresili, na uzroke grehova koji su vladali nama. Podsecaju nas na one sa kojima smo bili zavadjeni, na reci kojima su nas ljutili, da bismo ponovo poceli da ih mrzimo; podsecaju nas na telesne grehe koje smo ucinili, na lica koja su nas sablaznila, na pijanstva i druga zla iz proslosti.

Iznutra, to jest iz srca, kusaju nas nevidljivi neprijatelji svim strastima koje vladaju srcem, kao: gnev, zloba, pohota, osveta, okamenjenost, zavist, gordost i ostalo, kao sto kaze Spasitelj: A sto izlazi iz srca, ono pogani coveka. Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, blud, lazna svedocenja, hule… (Mt. 15, 18-19). Zbog toga se i prorok David moljase govoreci: Boze, sazdaj u meni cisto srce, i duh prav obnovi u meni (Ps. 50, 10).

Spolja nas kusaju i porazavaju djavoli kroz pet cula, koja su prozori duse. Osobito kroz vid, sluh i jezik. O iskusenjima sto ulaze u srca kroz cula cujemo proroka Isaiju gde kazuje: Gospode, smrt je usla kroz prozore nase. O ocima veli Spasitelj: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5, 28). A o jeziku cujemo apostola Jakova gde kazuje: Ako neko u reci ne gresi, taj je savrsen covek, mocan je zauzdati i sve telo (Jk. 3, 2).

Eto, dakle, da sa svih strana djavo baca strele iskusenja na nas, trazeci da nas rani gresima i da nas odvuce u pogibelj. Ali mi smo duzni da ispovedimo sva zla umovanja duhovniku i da odagnamo od sebe djavolova iskusenja molitvom, postom, smirenjem, cuvanjem uma i citanjem poboznih knjiga. Ali ako se ipak strele iskusenja ne udaljuju od nas, znak je da su koreni strasti zivi u nasem umu. Znak je da jos nismo cisto ispovedili misli, i izdjikao je greh u nama. U tom slucaju potrebna je vrelija molitva, sa suzama i postom, dok ne prognamo greh koji vlada nad nama (Prema “Nevidljivoj borbi”, od Svetog Nikodima Svetogorca, izdanje 1937., str. 82).

Koja su iskusenja najteza za prepoznavanje i porazavanje?

Najteza su za prepoznavanje i porazavanje razumska iskusenja duse, to jest: misli hule, sumnje u veri, ocajanja; zatim iskusenje umisljenosti, visokoumlje o sebi, uzdanje u sebe i drugo. A od telesnih iskusenja najteza je za porazavanje i najopasnija misao razvrata, zato sto je vezana za prirodu, za telo. Zatim, zato sto onoga koji se gordi u sebi Bog ostavlja da padne u razvrat. Zbog toga nam Sveti Oci zapovedaju da bezimo od svake prilike za razvrat, od svake telesne misli, pre nego sto postane greh; da se klonimo svake osobe koja nas sablaznjava i gura u uzasni greh razvrata.

Zbog cega ima satana toliko mrznje prema coveku i zbog cega mu Bog dopusta da iskusava i prelescuje grehom Njegovu tvorevinu?

Satana nema moc i razdresenje da vlada, da obmanjuje ili da prinudjava covekovu volju na greh. On ga samo kusa svakovrsnim majstorijama, prividjanjima, prisecanjima, mastarijama, culima, slabostima prirode, uzivanjima, mislima. Satana se nikad ne pokazuje coveku otvoreno, ne razotkriva se neposredno kao neprijatelj covekov. Nego ratuje s njim skriveno, posredno ili kroz zle ljude, koristeci svakojake djavolske majstorije, da ne bude razotkriveno da on sam zeli nas pad i nasu pogibelj.

On se naziva kusacem i ocem lazi zato sto nas kroz iskusenja i lazljive zamke navlaci na greh. Satana samo pokusava da prisili nasu volju, raspiruje telesne i dusevne strasti i nagone nase prirode, stvara prilike za greh, stalno nas podseca na nase padove, ali nema od Boga dopustenje i razdresenje da nas primora na greh, jer tada ne bismo imali nikakvu krivicu, nikakvu osudu, i niko se ne bi spasao njegovih zamki. Medjutim, ako covek slabi u volji i molitvi, ako se nasladjuje djavolovim mamcima i prihvata greh, tada nije kriv djavo, nego covek.

Zbog toga je coveku odredjen andjeo cuvar, da bi mu pomagao, data mu je blagodat Svetoga Duha da ga krepi, odredjena mu je Crkva, ispovest, to jest banja ociscenja grehova, i duhovnik da ga razdresava i da ga savetuje. Zbog toga mu je odredjena nagrada, ako porazi, ili osuda, ako je porazen. Bog je dopustio djavolu da kusa coveka, da bi coveka ojacao u veri, da bi covek polozio svu nadu spasenja samo u Boga, a ne u svoje moci, i da bi covek vernik sabrao vise plate kod Boga. Bog ostavlja satanu da kusa coveka, ali nikada ne dopusta djavolu da ga kusa iznad moci njegove vere (1. Kor. 10, 13). Samo gordoga i nevernika ostavlja Bog da bude kusan od djavola preko svojih moci, da bi ga smirio, i da bi trazio pomoc od Boga i od Njegovih sluzitelja. Medjutim, coveku je data moc da se usprotivi djavolu, da ga porazi i da ga odagna od sebe (Ef. 6, 11; 6, 16; Jk. 4, 7; 1. Pt. 5, 9).

Koja su najvaznija oruzja kojima porazavamo djavolova iskusenja?

Ima dva najmocnija oruzja kojima porazavamo sve zamke i iskusenja djavolova. Prvo je Sveta molitva, i zatim - smirenje.

Mi se neprestano molimo Ocu nebeskom, govoreci: I ne uvedi nas u iskusenje, no izbavi nas od zloga (Mt. 6, 13). To jest istemo od Oca da nas ne ostavi u iskusenjima iznad nasih moci i da nas izbavi od svih djavolovih zamki punih lukavstava. Dakle, u bilo koje vreme iskusenja treba da se molimo postojano, sa suzama, s postom i sa skrusenoscu srca. Sveti Oci nam preporucuju da stalno kazujemo Isusovu molitvu, osobito u vreme iskusenja, jer Ime Gospoda kao mac vadi iz nasih srca i iseca neprijateljeva iskusenja.

Drugo vrlo snazno oruzje protiv djavolovih iskusenja jeste smirenje. »uj sta veli David: Bih ponizan, i spase me (Ps. 114, 6). Kada smo okruzeni iskusenjima i strastima, smirimo se iz srca, to jest smatrajmo se najvecim gresnicima, govoreci da smo zbog nasih greha i nase gordosti kusani, i tada ce djavo pobeci od nas, jer neprijatelja najjace sazize smirenje, molitva sa suzama i post.

Druga oruzja u vreme iskusenja jesu: “muzestveno trpljenje iskusenja, cesto ispovedanje misli, citanje svetih knjiga, izbegavanje razloga za greh, Sveto Pricesce, tihovanje, odricanje od zemaljskog i drugo”.

Koje su koristi od iskusenja u nasoj borbi s neprijateljem djavolom?

Prva je korist sto se bez iskusenja i bez borbe sa iskusenjima ne mozemo spasti, niti imamo zbog cega da budemo krunisani pobednim vencem. Bez iskusenja i duhovne borbe nije moguce spasenje duse. Zbog toga kazivase jedan otac u pustinji: “Ukloni iskusenja, i niko se od ljudi nece spasti” (Otacnik, izdanje 1930.).

Zatim, iskusenja nas privikavaju na majstorstvo duhovne borbe, kale nas u zivotu, pomazu nam da dusevno uzrastamo. Iskusenja nam pospesuju veru, poucavaju nas i primoravaju da se vise molimo, da budemo budni i trudoljubivi u crkvi, u postu, u citanju poboznih knjiga; iskusenja nas salju cesce na ispovest, na trazenje saveta i na Sveto pricesce. Iskusenja nas smiruju, pokazuju nam koliko smo slabi i nemocni kada smo sami. Iskusenja pospesuju nase strpljenje, molitvu, suze, smirenje i veru.

Eto smisla, cilja i koristi od iskusenja na zemlji.

Oce Kleopa, sta je vradzbina i koliko je vrsti ima?

Pod recju vradzbina poimamo prizivanje demonske sile, umesto Boga, na pomoc coveku, u cilju ispunjavanja pojedinih ljudskih zelja. Vradzbinu su upraznjavali i u jevrejskom narodu u vreme Starozavetnoga zakona, i kod hriscana u Zakonu blagodati, nazalost, do nasega vremena. U Starom zakonu trazio je djavolovu pomoc, obracajuci se vracari, car Saul, zbog cega je bio strogo kaznjen od Boga. Vracar je bio i Valaam.

Po ucenju Svetoga Nikodima Svetogorca, vradzbina se deli na vise delova, i to:

Sama vradzbina, pod kojom se podrazumeva prizivanje djavola, da bi otkrili ljudima skrivena blaga, izgubljene predmete i drugo slicno.

Gatanje, druga vrsta vradzbine, kojim pojedini ljudi pretskazuju buduce preko crta sa dlana, sto se naziva hiromantijom, i posredstvom drugih predmeta (zrnevlje, karte, kafa, itd.).

Bajanje, spiritizam, to jest prizivanje pomoci djavola u tamnim sobama ili na grobovima, da bi kaznili one sto su u zivotu. Bajaci tvrde da prizivaju duse umrlih iz pakla, kao gatari iz vremena proroka Samuila (1. Sam. 21, 3), da bi saznali buduce ili da bi se kome osvetili. U nase vreme upraznjava se medju nekim vernicima bajanje kao: gasenje ugljevlja, izgovaranje pojedinih reci pomesanih s molitvama za bolesnike koji tvrde da su “zacarani”, itd.

Cini, to jest vracanje pojedinih mladih da bi stupili u brak jedni sa drugima ili da bi se rastavili, prizivanjem djavolske pomoci, popularno zvano “sudjaje”.

Gatanje po zivotinjskim iznutricama, zvano “ikonoskopijom”. U ovu vrstu gatanja spadaju i snovi, zodijaci, zli i dobri casovi, gatanje po udovima tela, zvano i predskazanje (zujanje usiju, podrhtavanje oka, svrab dlanova).

Amajlije i talismani, pod kojima se poima nosenje na ruci ili grudima kakvih satanskih znakova, konaca, kljuceva, predmeta ili obojenih komadica stofa radi cuvanja od bolesti, od opasnosti i od steta, posto se najpre nad njima prizvala djavolova sila.

Demonoprizivaci su oni sto gataju buduce prizivanjem djavola. Ovde se ubrajaju oni sta pale vatre pred kucama i skacu kroz vatru, gatari od rodjenja, kao i oni sto gataju po zivotinjskim iznutricama ili uzimaju plodnost goveda, sto je vradzbina koja se upraznjava u nase dane.

Astrologija je vradzbina koja se upraznjava od najstarijih vremena do danas. Pod astrologijom se poima predskazivanje predstojecih dogadjaja kroz kretanje zvezda, planeta, vetrova, oblaka i ostalih vaseljenskih pojava. Astrolozi tvrde da svaki covek ima sopstvenu “zvezdanu mapu”.

Eto nekoliko od najobicnijih vrsti vradzbina, neke su skoro zaboravljene, druge se upraznjavaju i u nase dane, koje suzbijamo i od kojih treba da bezimo jer su djavolska obmanjivanja, koja prelascuju i obmanjuju mnoge hriscane radi njihove pogibelji.

Moze li, uistinu, djavo da vradzbinama pomogne coveku vise no sto nam pomaze sila i blagodat Bozija?

Neka se zna da djavoli nemaju nikakvu moc da koga iscele, da otkriju stete ili zlocinitelje. Oni ne mogu nikada da cine odistinska cudesa, nego samo laznim utvarama obmanjuju nevernike i slabe u veri. Ovu istinu nam pokazuje bozanski otac Jovan Zlatoust, kazujuci: “Zar ne vidis da djavoli nisu mogli da iscele od suljeva i krasta koje bese Mojsej bacio na Egipat cak ni vracare i bajace koji njima sluzahu, pa zar ce tebe isceliti? (Izl. 9, 11). I ako se djavoli ne smiluju tvojoj dusi, kako ce se ozalostiti zbog bola tvoga tela? Ako se djavoli trude da te izagnaju iz Carstva Bozijeg, kako li ce te izbavljati od bolesti? To su podsmesi i bajke. Dakle, nemoj se, hriscanine, obmanjivati, jer nikada vuk ne moze postati ovca, niti djavo ikada postaje lekar. Jer lakse moze oganj uciniti da padne mraz, i sneg da se vreme otopli, nego li da te djavo odistinski isceljuje” (Podela psenice, str. 324).

Dakle, kada se mi razbolimo ili imamo neprilike, ili nam se tvori nepravda, ili imamo stete, ili sinove za zenidbu, ili druge teskoce u porodici, nemojmo vise pribegavati pomoci djavola i njegovih slugu, koje su vracari i gatari, nego u crkvu da hitamo i kod svestenika, na molitvu i na post, i namah ce nam pomoci Blagi nas Otac, koji nas je sazdao, jer ima milosti prema nama.

Koje su posledice greha vradzbine?

Koji tvore vradzbine i pribegavaju vracarima cine veliki greh protiv Duha Svetoga, jer ostavljaju Boga i traze pomoc djavola. Odricu se Hristovih sluzitelja, to jest svetih svestenika, i odlaze kod sataninih sluzitelja. Ostavljaju vodu zivu, svestenika i blagodat spasenja u Crkvi, pa radi svojih strastvenih i ljudskih interesa traze pomoc Hristovih neprijatelja, to jest vracara. Odricu se istine i primaju umesto nje laz, jer su sve reci vracara laz i djavolska obmana.

Tako veliki greh protiv Duha Svetoga nece se vinovnicima oprostiti ni u ovome veku ni u buducem (up. sa Mt. 12, 32), kao sto kaze Hristos, ako se ne budu kajali celoga zivota. Za takav greh dolaze svakovrsna zla i opasnosti na vinovnike koji pribegavaju vradzbinama. Najpre griza savesti sto su ostavili Boga i trazili pomoc od neprijatelja Bozijeg. Zatim je odlucivanje od Svetog Pricesca na vise godina, od 7 do 15 i cak 20 godina. Zatim, koji veruju i pribegavaju vradzbinama odgone iz svoga srca dar Boziji i uvode u kucu i u svoja srca duh djavolov. Zatim, koji tvore vradzbine i veruju u njihovu pomoc odricu se Hrista i sjedinjuju se s djavolom. Zatim, koji tvore vradzbine i pribegavaju njima vise ne dolikuje da se nazivaju hriscanima, nego otpadnicima. Zatim, vinovnike za ovaj tezak greh Bog kaznjava teskim i neizlecivim bolestima, stradanjem u njihovoj porodici, stetama i neslaganjima, siromastvom i uzasnom smrcu. I ako se ne ispovede kod svestenika i ne oplakuju svoj greh sa suzama celoga zivota, ne mogu se spasti.

Vracari i koji veruju u djavolovu pomoc i pribegavaju njoj, ako ne napuste ovo i ne pokaju se, “odlucuju se sasvim od Crkve”, to jest odvajaju se od Hrista i dobrovoljno se predaju u ruke neprijatelju, a ako umru u ovom grehu, i ne bivaju sahranjeni od svestenika, nego podobno paganima i otpadnicima od vere, na svoju vecnu osudu na muke pakla.

Eto uzasnih posledica vradzbine.

Kakvu epitimiju nalazu Sveti Oci vracarima i onima sto pribegavaju vradzbinama?

Najstrozije kaznjava vracare Sveti Vasilije Veliki. Evo sta on kaze u 72. kanonu: “Ko se preda vracarima ili drugima slicnima dobice epitimiju kao ubice” (Sveti Vasilije Veliki 72; Sveti Grigorije Niski 3, Laodikijski 36). On postavlja vracare u red covekoubica i bogootpadnika, to jest odlucuje ih od Svetinja od 10 do 20 godina. U 65. kanonu Sveti Vasilije Veliki veli: “Zena koja bude opcarala strance (odlucuje se od Svetinja) godina 9 i metanija 500 na dan”.

A 61. kanon VI. Vaseljenskog sabora odlucuje od Svetog pricesca na sest godina one koji odlaze gatarima u karte i drugo slicno, da bi saznali buduce. A “ako budu istrajavali u ovom i ne budu se klonili ovih pogubnih i paganskih majstorija, odlucujemo da se sasvim odluce od Crkve, kao sto i Sveti kanoni uce...” Sveti Jovan Postnik skracuje kanon vracarima i onima sto pribegavaju vracanjima na samo tri godine odlucenja od Svetinja, ako ispovede greh, ako ga konacno napuste, ako dnevno drze post do 3 sata posle podne i cine po 250 metanija na dan.

Ali i Sveto Pismo pokazuje kako tesko kaznjava Bog one sto su pribegavali vracarima, jer cuj sta veli: Vracarima ne dopustite da zive (Izl. 22, 18). I opet veli: A covek ili zena u kojima bi bio duh vracarski ili gatarski da se pogube; oboje kamenjem zaspite, jer su krivi (Lev. 29, 27). I opet: A dusu koja se obrati k vracarima i gatarima da cini preljubu za njima, okrenucu lice svoje nasuprot toj dusi, i istrebicu je iz naroda njezina (Lev. 20, 6).

Vidimo da je cara Manasiju kaznio Bog gorkim i teskim suzanjstvom u Vavilonu, jer provodi sinove svoje kroz oganj i gatase i vracase i uredio je gatare od rodjenja i vracare i umnozio je zlocinjenje pred Gospodom, da bi ga zbacio s prestola (2. Dnev. 33 6). Cara Saula kaznio je Bog gubitkom carstva i sramnom smrcu, jer je ostavio Boga i pozvao zenu gataru od rodjenja, sledujuci njena gatanja (1. Samuil. 28, 7). A na cara Ohoziju se Bog razljutio veoma jako, sto je poslao da pitaju vracaru iz Akarona.

Govorite nam opsirnije o grehu gatanja sa Svetim knjigama, ili, kako se danas naziva, “otvaranje pravila”, koje se uobicajava danas kod vernika.

Vracanje Svetim predmetima i knjigama je cetvrta vrsta vracanja i naziva se “gitija”. Ti vracari mesaju svoje vradzbine s molitvama, sa psalmima i drugim svetim recima, upucenim Bogomajci i svetiteljima, da bi mogli lakse obmanuti slabe u veri.

Evo sta o ovome veli Sveti Jovan Zlatoust: “Ti velis da je ona starica hriscanka, i da je onaj covek hriscanski gatar, i da, kad bajaju ili otvaraju knjigu, ne izgovaraju niti pisu drugo ime do ime Hrista, Bogorodice i svetitelja; dakle kakvo zlo oni cine? Na ovo ti odgovaram da zato osobito dolikuje da mrzis onu zlu zenu i onog zlog bajaca i gatara, jer koriste ime Bozije na porugu i bescasce. Hriscani buduci, delaju kao pagani. Jer i djavoli, mada izgovaraju ime Bozije, ipak su djavoli. Pojedini, hoteci se pravdati, vele da je hriscanka zena koja je bajala i nista drugo ne izgovara do samo ime Bozije. Ja je zbog toga gore mrzim i odvracam se od nje, jer upotrebljava ime Bozije na sramotu. Nazivajuci sebe hriscankom, pokazuje sebe da dela sto je pagansko” (Hristoitija, nav. delo, str. 305-320).

Koji gataju otvaranjem Psaltira i drugih Svetih knjiga odlucuju se od pricesca do 7 godina, jer je Psaltir Sveta knjiga sa mnogim prorocanstvima u sebi, nadahnuta Duhom Svetim, i ona je za molitvu, a ne za gatanje i sticanje novca na osudu. Isti greh tvore i pojedini svestenici koji “otvaraju knjigu”, kako se kaze u narodu, i padaju pod tesku osudu, kako oni, tako i koji zahtevaju da im otvore Sveto Jevandjelje.

Zbog cega se pojedini hriscani sluze vracanjem?

Zbog toga sto je u njima oslabila vera i strah Bozji; zbog toga sto se danasnji hriscani ne mole dovoljno, da bi ispunili svoje molbe molitvom, a ne gatanjem; zbog toga sto ne citaju Sveto Pismo, da vide kakva osuda dostize vracare, i zbog toga sto ne odlaze redovno u crkvu, ne ispovedaju se barem u toku cetiri posta i ne traze u slucaju potrebe i molitve svestenika. Pojedini hriscani jos pribegavaju gatanju zato sto su zaboravili obecanja koja su dali Hristu na Svetom Krstenju, kada su rekli: “Odricem se satane, i svih dela njegovih, i svih sluzitelja njegovih...” Takodje, hriscani jos pribegavaju djavolovoj pomoci kada se njihova molba ne ispuni u Crkvi ili zbog toga sto zaboravljaju na smrt i na dan Hristovog suda.

Zbog toga nas Sveti Oci upucuju da hitamo Bogu, samo Crkvi i svestenicima, a ne djavolima i njihovim slugama. A Sveti Jovan Zlatoust nas savetuje, govoreci: “Molim vas, budite cisti od ove obmane… i kada hoces da prekoracis prag svoje kuce, najpre reci ovo slovo: Odricem se tebe, satano, i tvoga castvovanja, i tvoga sluzenja, i sjedinjujem se s Tobom, Hriste! Bez ovoga umovanja nikada da ne izlazis iz kuce. To neka ti bude palica, to - oruzje, to - odbrambena tvrdjava, i zajedno sa tim recima oseni i celo svoje krsnim znakom. Jer ako se budes tako naoruzavao svuda, ne samo covek, nego cak i djavo da te sretne, nece te moci povrediti” (Hristologija, str. 316-317).

Kako mogu hriscani da se izbave vradzbina i svakovrsnih cini koje djavo izvodi?

Ko snazno veruje u Boga, ko se neprestano moli Bogu i redovno hita u svetu crkvu, nikada nece traziti pomoc od djavola i vracara, koji su neprijatelji Boziji.

Dakle, koji imajju jaku veru u Boga, neka od Njega neprestano traze pomoc. A slabi u veri, koji su ikada trazili pomoc vracara, ako hoce da se spasu, najpre neka ispovedaju taj greh i neka traze epitimiju. Zatim neka se vise ne obracaju satani za pomoc, ma u kakvoj nevolji bili, nego samo Bogu neka hitaju. Zatim neka se sto vise mole molitvama i suzama iz srca (Pon. zak. 4, 29; Ps. 118, 58; Jer. 29, 13) i tako ce se trpljenjem i verom izbaviti od vradzbina i primiti dar Duha Svetoga.

Sta su snovi i vidjenja, koja je razlika izmedju njih i koliko ih je vrsta?

Odgovaram vam recima Svetoga Jovana Lestvicnika, koji veli: “San je pokret uma u vreme nekretanja tela. A prividjenje (lazno vidjenje) je obmana ociju, kada um spava. Prividjenje je izlazak uma kada telo bdi. Prividjenje je vidjenje necega bez ipostasi (nerealno)” (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 75). Eto, dakle, sta su snovi i vidjenja. Oni su dvojaki: dobri i zli snovi i vidjenja. A razlika je medju njima ova:

Dobri snovi i vidjenja od Boga su, kroz njih se otkriva Njegova velika volja, samo onima koji su potpuno savrseni i sveti i koji tvore Njegove zapovesti, kao sto je bio pravedni Josif, kome se u snu pokazao arhandjeo Gavrilo, zapovedivsi mu da bezi sa mladencem Isusom i sa Djevom Marijom u Egipat. Dobri snovi dolaze od andjela, i podsecaju nas na smrt i osudu, a posto se probudimo podsticu nas na molitvu i pokajanje. Naprotiv, zli snovi i prividjenja su od djavola prerusenih u svetlosne andjele ili u svetitelje, koji nas u snu obmanjuju da smo dobri i dostojni raja; a posto se probudimo “tonemo u gordost i u radost” (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 76).

Da li je greh da hriscani veruju u snove i vidjenja?

Sveti Jovan Lestvicnik kaze da je “ko veruje u snove podoban onome sto trci za svojom senkom i pokusava da je uhvati”. Isto tako on kaze da su “demoni taste slave u snovima proroci. Oni, kao kakvi lukavci, smisljaju buduce dogadjaje i objavljuju nam ih unapred. A ako se vidjenja ispune, divimo se i gordimo mislju kao da imamo dar pred-vidjenja (prorostva). Koji slusaju djavola cesto su postajali lazni proroci”. I dalje veli: “Djavoli ne znaju nista o buducem iz kakvog predznanja, jer i lekari mogu da nam, na osnovu simptoma, unapred najave smrt”. Zatim zakljucuje, kazujuci: “Kada pocnemo da verujemo u snove djavola, oni nam se podsmevaju, cak i kad smo budni. Ko veruje snovima i prividjenjima u snu potpuno je neiskusan, a ko ne veruje nijednima - mudrac je” (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 76).

Dakle, greh je da verujemo u snove i vidjenja, jer ovima nas lako obmanjuju djavoli i bacaju nas u uzasni greh gordosti i taste slave, kada se covek pouzda u sebe vise nego u rec Boziju. Ovom kusackom majstorijom djavo je obmanuo mnoge hriscane i monahe, bacivsi ih zatim u ponor pogibelji. a ako kogod ipak ima nedoumicu u vezi sa svojim snom ili vidjenjem, neka se ispovedi duhovniku i neka mu zatrazi savet, jer kroz duhovnika govori Bog.

Zbog koliko se uzroka ljudi obmanjuju tastim vidjenjima i snovima?

Zbog sedam uzroka se hriscani obmanjuju vidjenjima i snovima kao da su od Boga, i to: zbog gordosti; zbog taste slave, koja je prva kci gordosti; zbog neiskusnoga i slaboga uma hriscana; zbog nerasudne revnosti nekih hriscana, koji se mnogo mole i poste da bi imali vidjenja, o kojima kaze Sveti Isak Sirin: “Od velike bolesti boluje ko ima zlu revnost” (Dobrotoljublje, tom DZ, slovo 58). Peti uzrok obmane kroz vidjenja i snove jeste neposlusanje duhovnicima i drskost nekih vernika, osobito gordeljivaca, zbog cega ih djavo lovi; sesti uzrok dolazi zbog neotkrivenih i neispovedjenih licnih greha i zbog toga sto se cisto ne ispovedaju misli duhovniku. A poslednji uzrok kroz koji se obmanjuju hriscani laznim snovima i vidjenjima jeste nepoznavanje sebe i odsustvo citanja Svetoga


SIMBOL DRUGOG SVETA - VAZNO JE NE ZAMENITI GA SA ORIGINALOM

image

Brak u Kani Galilejskoj. Mozaik. XIV vek. Crkva manastira Hora (Kahrie-Dzami), Konstantinopolj..

«Vino veseli čovečije srce», ali mnogima koji su postradali od pijanstva više nije do veselja. Da li vino donosi u naš život više dobra ili zla? Možda je hrišćanima bolje da se pridržavaju «suvog zakona»? O tome, šta po tom pitanju kaže Crkva, dopisnik «NS» djakon Fjodor Kotreljev razgovarao je sa jerejem Danilom Sisojevim.

Suvo ili slatko?

Kakvo vino se koristi za Evharistiju? Da li su za nju važni vrsta groždja, marka, jačina, boja? Žitelj Danilovog manastira jeromonah Germogen (Ananjev) ispričao je dopisniku «NS» Maksimu Petrovu o tome, koja vina se danas koriste u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, i posebno u Danilovom manastiru:

image

- Od davnih vremena se klasičnim vinom za Evharistiju smatra suvo vino. Crkvenim pravilima je utvrdjeno da za Evharistiju treba koristiti crveno neuskislo vino, dobijeno od vinove loze. Što se tiče jačine i slatkoće nema nikakvih pravila. Kada su ova pravila pisana, crvena vinogradska vina su bila samo crvena (bez destilacije crveno vinogradsko vino ne može da bude veoma jako). Postojali su još jaki napici iz reda votke, koji nisu spadali u vina. Tako da jačina i slatkoća crkvenog vina nemaju principijelnog značenja.

Mnogo je važnija boja. Ona treba da bude crvena, pošto se to vino pretvara u Krv Hristovu. Možda je upravo gustina boje uticala na to, da je u Rusiji prihvaćena tradicija da se kagor upotrebljava kao crkveno vino. To je takodje vino od čistog vinogradskog soka, od sorte slatkog groždja. U klasične kagore se ne dodaje ni šećer ni alkohol. Njegova slatkoća odgovara samo količini šećera koja se nalazi u groždju. Pravi kagor razredjivanju sa vodom (a pri Evharistiji se u Svetu Čašu dodaje topla voda) sačuva boju, ukus i aromu, što se ne može reći i za suva vina (ne ta koncentracija). A da ne govorimo o imitacijama kagora. Većina naših kagora je moldavske proizvodnje. Ona nisu skupa i ako to nije imitacija kagora, veoma su loša. Pravih krimskih kagora ima jako malo. Ali i njih je moguće koristiti za Bogosluženja. Kakvo vino treba kupovati, zavisi od želje nastojatelja crkve ili manastira i od njihovih finansijskih mogućnosti. U većini naših crkava se kupuju moldavska ili krimska vina. Danilovski manastir kupuje različita vina, a glavni kriterijumi su – kvalitet i prihvatljiva cena. Izbor vina za Bogosluženja u manastiru po pravilu vrši rizničar zajedno sa kelarem (u zavisnosti od situacije). Danas se ne može verovati lepim etiketama na bocama, jer se kvalitet vina pod jednom istom etiketom neprekidno menja čak i kod jednoh te istih prodavaca. Zato se pre kupovine odredjene količine vina ono obavezno degustira.

- Zašto se za Evharistiju koristi baš vino? U čemu je sveti smisao vina?

- Vino za hrišćane predstavlja posebnu materiju. Ono je sa jedne strane plod ljudskih ruku, a s druge – dar Božiji. Bog je čoveku dao vinovu lozu, a čovek ju je pretvorio u jednu materiju, koja veseli njegovo srce. Oci Crkve nazivaju stanje bogoopštenja «duhovnim opijanjem». To je stanje kada čovek napušta ovaj svet i dospeva u Božiji svet, zaboravljajući na sve što postoji, prebivajući u neovozemaljskoj radosti, kao što je to bio slučaj sa apostolima posle silaska Svetog Duha na njih na dan Pedesetnice. U nekom smislu, to stanje koje daje vino, postaje metafora stanja bogoopštenja. Upravo metafora, jer se naravno uz pomoć vina ne zadobija Carstvo Nebesko. Jer kopija – nije original.

Ljudi su upotrebljavali vino od početka ljudske istorije. Starozavetna Crkva je koristila vino u vreme žrtvoprinošenja. A u Novozavetnoj Crkvi se Tajna Evharistije, koja predstavlja centar našeg duhovnog života, vrši na čistom vinogradskom vinu. Vino se takodje koristi i na Svenoćnom bdeniju, i za vreme Tajne Jeleosvećenja. Groždje i sami vinogradi se osvećuju po crkvenom činu. Postoji čak i specijalna molitva za blagosiljanje vina za trpezom. Potrebno je da Gospod blagoslovi našu radost, koja je njemu takodje ugodna.

- U crkvenim prodavnicama se često može videti osvećeno vino. Da li hrišćani treba da kupuju i upotrebljavaju baš to vino? Da li je važno to što je vino osvećeno?

- Ne mislim da principijelan značaj ima mesto gde je vino kupljeno: u crkvenoj prodavnici ili običnoj radnji. Vino se osvećuje zato što kako je govorio apostol Pavle: «Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božiju činite» (1 Kor. 10, 31). Poznat je blagotvoran uticaj čistog vinogradskog vina na čovekovo zdravlje: ono jača krv i dobar je lek, jer podržava kako Crkva kaže «unutrašnju toplotu». A gde je kupljeno – to je već drugo pitanje. Vino se može kupiti u bilo kojoj prodavnici i osveštati u Crkvi, i neće biti nikakve razlike.

image

Jerej Danilo Sisojev

Rodjen je 1974 godine u Moskvi. Završio je Moskovsku duhovnu seminariju i akademiju. Kandidat bogoslovije. Nastojatelj crkve proroka Danila na Kantemirovski.

- S vinom je posebno u našoj zemlji povezano mnogo problema. Da li Crkva reglamentira količinu vina koja se može upotrebiti?

- Crkveni Ustav reglamentira količinu i način upotrebe vina. U Ustavu se kaže da se u odredjene praznike upotrebljava vino u količini od jedne do tri krasovulje.

- A šta je to «krasovulja»?

- Jedna krasovulja je 125 grama vina. Ali kada je ta mera odredjivana, vinogradsko vino je bilo dosta gusto i obično se pilo razblaženo, tako da se zajedno sa vodom dobijalo oko 375 grama. Tu količinu propisuje crkveni Ustav. To nije mnogo, danas ljudi sebi dozvoljavaju da popiju i više. Svi ljudi su različiti i zato svako treba da odredi svoju meru. Greh je u slučaju ako se čovek napije. Sveto Pismo veoma strogo osudjuje takvog čoveka. Car Solomon u svojim pričama kaže: «Kome: jaoh? Kome: kuku? Kome svadja? Kome vika? Kome rane ni za što? Kome crven u očima? Koji sjede kod vina, koji idu te traže rastvorena vina» (Priče 23, 29-30). U Jevandjelju je o zloupotrebi vina jasno rečeno: «...pijanice Carstvo Božije neće naslediti» (1 Kor. 6, 10).

- Tipik ne pravi razliku izmedju raznih vrsta alkoholnih napitaka i sve naziva vinom. Ali ne postoji samo vino, već i jaki napici. Šta vi mislite, da li pravoslavni hrišćani mogu da upotrebljavaju jake alkoholne napitke?

- Pa naprimer, na Svetoj Gori, mestu koje je poznato po strogom životu, pokloniku u manastiru uvek nude čašicu votke. Isto je i na Sinaju. Naravno, jaki napici nisu zabranjeni. Jedan moj prijatelj, sveštenik i lekar je rekao da votka, ali ne više od 50-70 grama, može da bude korisna za zdravlje čoveku koji ne strada od alkoholizma. Ali to se odnosi samo na malu upotrebu jakih alkoholnih napitaka. Čovek se ne sme napijati! Važno je da ga piće razveseli, ali ne i da mu pomuti razum! To je granica, koju nemamo prava da predjemo. Čovek treba da ostane trezan. Sveti Siulan Atonski je govorio: «Kako odrediti da li si se prejeo ili ne? Ako pošto ustaneš od trpeze želiš da se moliš, znači nisi se prejeo. A ako želiš da spavaš i da se ne moliš, znači da si se prejeo». Isto se odnosi i na vino.

Trojice-Sergejeva lavra koristi domaće vino za Evharistiju

Trojice-Sergejeva lavra ne kupuje vino od posrednika. Iguman Lavre Hariton (Čekan) koji je glavni za vino poznaje proizvodjače u Moldaviji, koji prave vino na domaći način, uz poštovanje svih tajni, predatih od njihovih očeva i dedova. Evo šta je otac Hariton rekao našem dopisniku Alekseju Ordinskom:

image

- Vino, koje kupujemo za Evharistiju, se po pravilu pravi od vrsta groždja koja se zove kaberna. To je najbolje moldavsko vino (rodjen sam u Moldaviji i tačno znam) i po boji, i po kvalitetu. I zato je «Kaberne» najpopularnije vino u Moldaviji. Jačina vina koje se koristi za Evharistiju nije veća od 12 procenata. Vino se iz Moldavije dovozi u specijalnom pakovanju i tek u manastiru se sipa u hrastove kace (200 i 500 litara). Dobra kaca može da služi do 70 godina. Manastirsko vino se čuva u podrumu Pivskog tornja (ne od reči «pivo», već od reči «piće») na temperaturi od 7-9 stepeni. Bez obzira na to, što u potpunosti verujemo našim proizvodjačima vina, ja i moja dva pomoćnika iz kelarske službe pre kupovine obavezno degustiramo svaku turu. Iskusnom degustatoru je dovoljan jedan gutljaj da odredi kvalitet vina.

A moldavski manastiri prave sami vino za Evharistiju. Čak ako manastiri nemaju svoje vinograde , monasi kupuju groždje. Pre početka pravljenja vina u manastiru se obavezno služi moleban. Mislim da je ruska tradicija da se kagor koristi kao bogoslužbeno vino povezana sa problemima dopremanja vina iz južnih delova zemlje. Ako se suvo vino doprema nedelju dana, ono može da prokisne, a na mrazu da se smrzne. Kagor je otporniji na temperaturne varijacije i transport.

- Da li se vino i votka mogu piti u toku posta?

- Tipik ne pravi nikakvu razliku izmedju alkoholnih napitaka po njihovoj jačini, i upotreba votke se reglamentira (sem količine) istim pravilima kao i upotreba vina. Ako se čovek naprimer smrzao u toku Velikog Posta, ne mislim da će biti težak greh ako popije čašicu votke kako bi se ugrejao. Isto se može reći i ako je čovek malokrvan – neće biti greh ako popije bokal crvenog vina radi ukrepljenja. Ali pošto je vino znak radosti, a post – vreme tuge zbog naših grehova, onda se u vreme postova, a posebno u Velikom, vino upotrebljava samo u praznične dane: u subotu i nedelju.

- Nije tajna da ruski čovek teško može da se pridržava odredjene količine pića. A od posledica narušavanja količine stradaju i sami narušioci, i njihovi rodjaci. Možda je pravoslavnima bolje da ga uopšte «ne upotrebljavaju»? posebno u tako odgovorne dane kao što je svadba?

- Postojali su pravoslavni koje su zvali komsomolci. Oni su govorili o «bezalkoholnim svadbama», sećam se i dan-danas.

- Odista, kod nas postoji predstava da je upotreba alkohola – greh sam po sebi. Tvrde da je u votki djavo, a da je pivo – satanski napitak i tako dalje. I želeo bih da pravoslavne podsetim na 51. pravilo svetih Apostola, koje glasi: «Ako se neko, episkop, ili prezviter, ili djakon, ili uopšte neko sa svešteničkim činom, udaljava od braka i mesa i vina, ali ne radi podviga uzdržanja, već zbog gnušanja, zaboravivši da je Bog sve dobro ustrojio i da je stvarajući čoveka, stvorio muža i ženu zajedno, i na taj način huli na tvorevinu: ili da se ispravi, ili da bude raščinjen, i udaljen iz crkve. Isto se odnosi i na mirjanina». Takav čovek podleže anatemi. Ne samo zabrani ili kazni već odlučenju od Crkve. Zašto? Zato što takav čovek huli na Tvorca Vaseljene, Koji nam je dao te darove. Apostol Pavle u svojim poslanicama kaže Timoteju da pije malo vina «radi želuca tvoga i čestih tvojih nemoći» (1 Tim. 5, 23). Tako da se ne sme reći da je vino – greh. Greh ovde nije u vinu već u čovekovoj lošoj volji. Isto kao što nije ni u šrpicu, pa čak ni u narkotičkom sredstvu, zato što narkotik može da bude i lek – već u njegovoj zloupotrebi. Ali naravno sve to se ne odnosi na ljude koji se leče od alkoholizma – oni ništa ne smeju da piju.

- Dešava se da neko potpuno odbacuje vino jer su mu naprimer roditelji pili. I takav čovek nikako ne pije. Da li je to razumno rešenje?

- U tome ima nečeg pravednog. Stvar je u tome, što alkoholičari, ne ljudi koji piju, već baš alkoholičari, kojima je postavljena ta dijagnoza imaju drugačiju fiziologiju. U osam posto slučajeva se kod dece koja su rodjena u porodicama alkoholičara ne luči uopšte ili se nedovoljno luči ferment koji rastvara alkohol. Zato je za takvog čoveka veoma opasno konzumiranje alkohola.

- A postoje ljudi koji kažu: «Ja ne uzimam alkohol samo zato što se bojim da se pričešćujem».

- Da, postojala je sekta enkratita. Crkva ih je osudila još u drugom veku. I uopšte u vezi vina, mesa i lepe odeće postoji veliki broj sujeverica, koje su u stvari produkt drevnih jeresi. Naprimer, manihejci, gnostička hrišćanska jeres, obezvredjuje ovozemaljski život, smatrajući zlim sav materijalni svet i njegovog Tvorca, postojao je čak obred proklinjanja vina i hleba, jes su to plodovi Tvorčevih ruku: «nisam te ja sadio, niti sam te gajio». I oni su proklinjali sve koji piju vino. Ja smatram da su sve te zabrane za upotrebu vina – isključivo od neprijatelja. Zato što nije slučajno da je vino zabranjeno čak i u islamu, a narkotici – nisu.

- Kako objašnjavate i procenjujete odbacivanje alkohola kod inoslavnih hrišćanskih denominacija?

- Kod nekih pravaca inoslavnih hrišćanskih denominacija, naprimer baptista, to može da bude povezano s tim, da prosto ne znaju čime da se bave. Njima nije poznata tehnologija borbe sa strastima i zato oni pokušavaju prema rečima svetog Nikolaja Japanskog da duhovnu aktivnost zamene spoljašnjom aktivnošću ili u ovom slučaju skup hrišćana u klub trezvenika. Njihov moto je u tome da sam ja ranije eto bio grešnik, pijanica i narkoman, a sada sam sve to ostavio, ništa više ne upotrebljavam i time se gordim.
Drugi momenat: nastanak protestantizma je tesno povezan sa manihejstvom, koje se u srednjovekovnoj Evropi projavilo u religioznim pokretima Albigojevaca (Katara), koji su kasnije osudjeni od strane katoličanske Crkve. Albigojci nisu upotrebljavali vino, propovedali su krajnji asketizam, a pritom su odbacivali dogmat o Trojedinom Bogu, crkvenim Tajnama, poštovanju Krsta, ikona.

.- Kormilar, pilot, rudar, lekar i ljudi koji rade druge rizične profesije posle rada obično «se opuštaju», piju. Pojavljuje se navika da se dodje kući i popije sto grama. Da li ta mera predstavlja neku ravnotežu ili je to zloupotreba?

- Umor se time može odagnati, ali u tome i jeste veoma velika opasnost, jer navika može da dovede do zavisnosti. Umor često izaziva depresiju, a depresija vodi ka alkoholizmu. I u medicini, i u hrišćnastvu se zna da pijanstvo dolazi od uninija. I zato se treba veoma čuvati te opasnosti. Tim pre vozač, koji vozi u pijanom stanju, čini dvostruki greh: rizikuje i svoj život, i život svojih bližnjih.

Komentari

Valerij Kačajev

Velika je sablazan i teško odoljivo iskušenje tajiti u sebi vinopitije. Oni koji žude za vinom traže svakovrsna opravdanja za to. Da li im u tome treba pomagati? Poznati mudrac je odgovarao da uvek govori samo o tome što zna, ali ne govori sve što zna. Onome koji je željan slobode je korisno da najpre sazna za njoj srazmernu odgovornost. Golub, koji je pušten u beskrajno nebo, mora da se vrati čoveku, da ne bi nastradao. A da ne podsećam na jevandjelsku priču o bludnom sinu ...

Ilja

Veoma protivurečan članak ...Potupno je zaboravljeno na pravoslavni trezveni pokret s kraja 19 i početka 20 veka kada je izdata i odgovarajuća naredba svetog Sinoda o formiranju društva trezvenih kao i uspostavljanje praznika trezvenosti 11 septembra na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja. Nije ukazano na to da su na čelu tog pokreta bili mnogi sveštenici, od koji su neki proslavljeni kao Svetitelji. To je u neku ruku bio i Sv.pravedni Jovan Kronštatski, koji je pisao: «Ili Tajne Moje ne ukrepljuju telo tvoje? – Ali ti si sam okusio sto puta da su one krepkost, isceljenje i zdravlje ne samo duše, već i tela. – Dakle, prestani da piješ votku. Ne pomračuj svoje srce, ne progoni Moju blagodat od sebe; ona je nežna, prefinjena, celomudrena i lako se oskvernjuje i najmanjim telesnim ugodjajem. – Ja volim želudac koji posti, i hrani se običnim hlebom i vodom» (Sveti pravedni Jovan Kronštatski, Dnevnik, t.4).I drugi Svetitelji su svojim životom pokazivali primere trezvenog života. Evo citata iz «Žitija Svetih, na ruskom jeziku, izloženih prema mineju sv.Dimitrija Rostovskog:
Prp. Nikandr pskovski +1581 (24 septembar str. 486, 490): «Došavši u obitelj sveti je nastavio svoj strogi podvižnički život; hranio se ražanim hlebom i vodom; nije pio ni vino niti jeo ribu; samo je subotom i nedeljom ponekad sebi razrešavao malo sočiva, skuvavši ga od jedne biljke ...pio je samo vodu. Iako je vodio tako strog podvižnički život nikada ga nisu videli natmurenim, već mu je lice uvek svetlilo od radosti i mira...»

Prp. Sergej Radonješki +1392 (25 septembar) «Žitije i podvizi prepodobnog i bogonosnog oca našeg Sergeja, igumana Radonješkog, i Čudotvorca cele Rusije». Sveto-Trojice Sergejeva Lavra 1904., str.22
«Bivajući svestan toga, da je sopstveno uzdržanje u svemu najbolji način pobede nad strastima, a duh oslobodjen d strasti i um koji nije pomračen njima su uvek prijemčiviji za primanje Božije blagodati – sveti muž je naložio sebi strogi post: sredom i petkom nije jeo ništa, a ostalim danima je jeo samo hleb i vodu. Celog svog života nije ni razmišljao o nekim drugim napicima, a da ne govorimo već o vinu».

Prp. Trifon Vjatski +1612 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 8.oktobar str. 205, 219-220, 223-224) «Sveti je odlučno ispunjavao svoje kelejno pravilo; jeo je samo hleb i vodu i to odredjenu količinu odredjenim danima ...Često je poučavao svoju bratiju o Božijim zapovestima i monaškim pravilima, a posebno je upozorovao monahe da ne piju ... Prepodobni je bio zahtevan prema bratiji, i nije trpeo narušavanje monaškog ustava. I to je dovelo do nezadovoljstva prema podvižniku ...Čak su ga vredjali izjavljujući: neka nam malo oslabi pravila, ili neka ne bude više nastojatelj. Ali ih je prepodobni mirno i krotko savetovao: «Nama bratijo sleduje da živimo po predanju Svetih Otaca, i da se zadovoljimo zajedničkom trpezom u odredjeno vreme, a vina da ne uzimamo». Bratija je isterala Trifona iz manastira i izabrali su novog nastojatelja – Jonu, Trifinovog učenika. «Jona je dozvolio da se u manastiru koriste napici od hmelja, organizovao je zabave i pozivao na njih vojvode i obične mirjane; sam je odlazio u kuće gradjana i opijao se vinom». Kasnije je Jona prineo pokajanje pred teško bolesnim starcem ...

Mč. Platon +302 ili 306 (18. novembar str.487). «Nalazeći se u zatočenisštvu, mučenik je govorio svojim mučiteljima: «Ne mislite bratijo da ću umreti ako ne uzmem vašu hranu; vi se hranite hlebom, a ja se hranim – Rečju Božijom, koja živi vekovima; vas zasićuje meso a mene site svete molitve, vas veseli vino, a mene uveseljava Hristos, loza istinita».

Prp. Diodor ili Damjan Jurjegorski +1633 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 27. novembar str. 436) «Prepodobni Diodor je svojoj obitelji ostavio pismeno zaveštanje ... «Da se ne čuje o nekom hmeljnom napitku u manastiru kod bratije, već se trezno veselite u duhovnom životu. Ako neko nema straha i prezre ovu moju zapovest i pisanije, počne da donosi vino u manastir i oda se pijanstvu, taj će se suditi sa mnom pred strašnim i nepristrasnim Sudijom, Gospodom našim Isusom Hristom».

Prp. Antonije Sijski +1556 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 7. decembar, str.480, 483, 484) «U obitelji je bilo ustanovljeno strogo opštežiće – ista hrana i odeća. Hmeljni napici su bili potpuno zabranjeni: bilo je propisano da se ne primaju ni od hristoljubivih ljudi, niti da se dozvoli da oni čak i pridju k manastiru. «I blaženi je ovim ustavom uspeo da otkine glavu zmije pijanice i odseče korene pijanstva», - tako svedoči čovek koji je pisao žitije prepodobnog». Pred smrt je prepodobni poučavao bratiju: «...uzimajte hranu prema manastirskom ustavu i potpuno izbegavajte pijanstvo – ne spravljajte hmeljne napitke i ne držite ih u manastiru».

Svt. Petar mitropolit Moskovski +1326 (prva dopunjena knjiga: septembar- decembar, 21. decembar, str.570) «Koji sveštenik počne da pije vino, a službe ne ostavi, taj nije istinski Hristov sveštenik»...i mnogi drugi primeri…

Irina Molčanova

U ovom članku crkveni ljudi nažalost pokreću pitanja «kulture pijenja», umesto toga da osude danas tako ozbiljan problem, kao što je opijanje omladine. Jer je to bič savremenog društva, i zahvaljujući reklami, i nepostojanju želje da se u tome vidi problem te se takvim «savetima» postiže samo obratno. A da ne govorimo već o tome koliko se svakog dana desi nevolja i nesrećnih slučajeva «zbog vina». Prvo što upada u oči je to da je u zaglavlju članka rečeno da će u njemu biti predstavljeno mišljenje Crkve po pitanju pića, onda bi po mom shvatanju trebalo da postoji ili jednoznačno mišljenje ili dve tačke gledišta na to pitanje. Ali sam iz sdržaja samog članka uvidela samo jednostrani pogled «za» piće, pa čak i agresivne ispade protiv onih koji žele da žive trezveno. A mišljenje Crkve po tom pitanju nije jednoznačno, i slava Bogu. Kod nas se formira pokret trezvenika: pravoslavna društva Trezvenosti postoje danas i u Rusiji, i u Ukrajini. O njima se na mreži mogu naći detaljne informacije i ne treba ignorisati i staviti «pod znak pitanja» činjenicu postojanja takvih pokreta, a ne treba takodje nivelirati ni njihov značaj za savremeno društvo, koje mirno posmatra kako se opija njegova budućnost. Veliko hvala svima onima koji se takodje ne slažu sa ovim člankom, a posebno sveštenstvu.
Trezvenica Irina

Sveštenik Dimitrije Savin

Ne shvatam kako se neko može podsmevati «suvim» svadbama i baptistima koji ne piju. Bolje da od njih nauče kako da izlaze na kraj sa svojim strastima. Naši pravoslavni ljudi decenijama idu u Crkvu i dalje se opuštaju uz votku, pa to čak smatraju i vrlinom.

Elena

S BOLOM sam pročitala ovaj članak! Naše crkve su već decenijama zalivene suzama majki, žena, i ljudi koji nemaju tvrdo srce! A naše duhovništvo do dan-danas rasudjuje o alkoholu – kao produktu ishrane! I ništa im ne predstavlja znak ...Ni sama činjenica da je još 60-ih godina svetska organizacija za očuvanje zdravlja proglasila alkohol kao narkotik, a ne kao prehrambeni proizvod, niti poslednje naučno istraživanje po kome je alkohol – najopasniji narkotik! Opasniji od kanabisa. LSD-a, ekstaze!!!
Moj muž se opijao više od 10 godina. Spoznao je svoju nevolju, postio je, molio se, borio se protiv nje svim pravoslavnim i medicinskim sredstvima. I takve slične «divne» savete je dobijao u crkvi, tobože može malo, sve treba da bude s merom! Šta je mera? SAMOUBISTVO???!!! Da zaista Sveti oci nisu mogli ni da sanjaju šta će se desiti u poslednja vremena! Ti i slični saveti su bili početak njegove moguće pogibije i neprekidan strah svih bližnjih ...(imao je skoro 3 stadijuma alkoholizma). To je trajalo sve dok nismo došli do pravoslavnih trezvenika. Muž ne pije više od 2.5 godine ...SLAVA BOGU ZA SVE! Veliko hvala protojereju Evgeniju Pejkovu i onima koji se ne slažu sa ovim člankom!
Pravoslavna trezvenica Elena

Mirjanin Vladimir

Braćo, ne stavljajte «u usta» autora ono što nije rekao!
Ne zaboravimo da se ovaj časopis objavljuje za vernike ili one koji traže veru, koji mogu da razlikuju pijanstvo pod krovom samoobmana ako ne sami, onda uz pomoć starica. I naći meru – za nekoga je to zaista «0», i o tome je rečeno u članku.

Protojerej Evgenije Pejkov

Veoma me čudi to što neki ljudi u pravoslavnim društvima trezvenosti, koja su formirana po blagoslovu episkopa, vide neprijatelje i jeretike. Ako želite da pijete – pijte to je vaša stvar. Ko može nekom čoveku da zabrani da živi trezveno? Ali zašto se tako ljutiti na pravoslavne ljude, koji tvrde da je od dva načina života, trezveni – bolji i korisniji za spasenje duše pojedinca i za celo savremeno društvo? To liči na pokrete strasti u srcu, koje nije slobodno od zavisnosti.

nastavice se ...

 


Vegetarijanci su bolji ljubavnici

Trpeza bogata hranom biljnog porekla najveći je doprinos zdravlju i dugovečnosti
Sve velike religije propisuju obavezne postove (Fotodokumentacija Politike)

Soja, proizvodi sa etiketom „posno“, kao i prodavnice zdrave hrane, sve su prisutniji na našem tržištu. Tipični mesojedi i obožavaoci „balkanske kuhinje“ s negodovanjem posmatraju taj novi trend, stajući u odbranu zaprženih sarmica, supe „s tri prsta masti“, prasetine i domaćih kobasica. Da li su u pravu kada kažu da je biljna ishrana jednostrana i da ne sadrži sve neophodne hranljive materije?

Vegetarijanstvo nije pomodna ludost 21. veka, antički spisi svedoče da su takav način ishrane praktikovali još Pitagora, Sokrat i Plutarh. Tokom vekova pridružili su im se i Leonardo da Vinči, Tolstoj, Niče, Ajnštajn, Edison, Viktor Igo, Gandi i mnogi drugi. Prema podacima Ujedinjenih nacija, danas su dve trećine svetske populacije vegetarijanci. Među njima i vrhunski sportisti, što pobija zabludu da je bezmesna hrana nedovoljna za veće napore organizma. Osvajač olimpijske medalje u lakoj atletici Karl Luis, četvorostruki osvajač titule mister univerzum u bodi-bildingu Bil Perl, kao i mnogi drugi, sigurno ne bi postigli fantastične sportske rezultate da im vegetarijanska ishrana ne pruža dovoljno proteina i gvožđa.

Upoređivanje hranljivih vrednosti pokazuje da 100 g svinjetine sadrži 18,7 mg proteina, a ista količina soje čak 43,2 mg. Bademi, pistaći, grašak, pasulj, mleko i riba takođe su bogatiji proteinima od mesa. Spanać u svakoj kaloriji ima 14 puta više gvožđa nego goveđa šnicla, a ovim sastojkom obiluju i cvekla, kelj i paradajz.

Podaci o fiziološkim odlikama čoveka ne govore u prilog tome da smo prirodno predodređeni za jedenje mesa. Zbog toga bi bilo potrebno da imamo kandže i oštre, izbočene prednje zube pomoću kojih životinje mesožderi hvataju i kidaju plen. Sistem ljudskih organa za varenje iznosi dvanaest dužina tela, a kod mesojeda svega tri dužine da bi obrok pre nego što počne da truli izašao iz organizma. Mnogi iz te grupe, poput pasa, imaju monohromatski vid, jer im je jedino važno da uoče kretanje potencijalnog plena. Biljojedi, uključujući i ljude, vide u bojama kako bi mogli da zapaze obojene plodove na lisnatom grmlju i drveću.

Medicina odavno priznaje da je za pojavu i napredovanje mnogih bolesti odgovorna ishrana bogata životinjskim masnoćama. Još 1961. godine „Časopis američkog medicinskog udruženja“ objavio je da 90–97 odsto srčanih oboljenja može biti sprečeno vegetarijanskom ishranom. Nakon dugogodišnjeg unošenja životinjskih masti u organizam, na unutrašnjim zidovima krvnih sudova natalože se masne naslage, uzrokujući arteriosklerozu. Otežana cirkulacija je posebno problematična muškarcima. Zbog slabije prokrvljenosti svih organa, pa tako i polnog, nastaju problemi s erekcijom. Budući da vegetarijanci ne unose u organizam masti životinjskog porekla, njihov seksualni život ne trpi posledice, te ih ovo čini boljim ljubavnicima od mesojeda.

Istraživanja Američke akademije nauka ukazuju i na vezu između različitih oblika raka i mesne ishrane. U knjizi „Beleške o uzrocima raka“ Rasel Rolo navodi: „Ustanovio sam da od 25 nacija koje jedu meso u velikim količinama, 19 ima visok procenat oboljenja raka, a samo kod jedne je taj procenat nizak. S druge strane, od 35 nacija koje jedu malo mesa ili ga uopšte ne jedu, nema ni jedne s visokim procentom obolelih od raka“. Upozoravajući su i podaci izneti u knjizi „Dijeta za novu Ameriku“, prema kojima redukovanje unosa namirnica životinjskog porekla smanjuje napola opasnost od srčanog udara za 45 odsto. Istraživanja pokazuju da žene koje svakodnevno jedu meso imaju četiri puta veći rizik od raka dojke od onih koje ga koriste jednom sedmično.

Osim zdravstvenih, postoje i etički razlozi za vegetarijanstvo. Bendžamin Frenklin je jedenje mesa nazivao „ubistvom bez povoda“. Ipak, retko se ko priseti da je šnicla u tanjiru pripadala biću koje je preživelo užas nasilne smrti. Opredeljenje za biljnu hranu pisac Bernard Šo je objašnjavao rečima: „Životinje su moji prijatelji, a svoje prijatelje ne jedem“. Sve velike religije propisuju obavezne postove. Biblija, Kuran, Vede i drugi sveti spisi pozivaju na samilost prema svim bićima na zemlji i preporučuju konzumiranje voća, povrća i orašastih plodova.

Razmislite o ukusnim kulinarskim varijantama vegetarijanske ishrane, ako ne iz etičkih, onda barem iz zdravstvenih razloga. Ukoliko ipak više verujete tradiciji „balkanske kuhinje“ prema kojoj obrok bez mesa nije obrok, proverite prirodne instinkte ljudskog bića. Stavite pored deteta jabuku i plišanog zeca. Hoće li se ono možda igrati sa jabukom, a pokušati da pojede zeca?

AKO HOCES DA BUDES SLOBODAN, NAUCI DA VOLIS

image

U čemu je smisao poslušanja duhovniku

Poslušanje obično znači ograničavanje sebe, svojih želja – znači –ograničavanje prava i slobode. Ali čovek je stvoren slobodan – on je jedini od svega stvorenog, kome je Bog dao ovaj dar. Kako spojiti slobodu i poslušanje?


Po mišljenju starešine Crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Akulovu, starijeg duhovnika Moskovske eparhije protojereja Valerijana Krečetova, jedan od glavnih zadataka duhovnika jeste da nauči svoje čedo da misli. A duhovnog čeda - da se uči odgovornosti za svoj život.

Po čemu je poslušnik slobodan?

Moguće je da se postavlja pitanje poslušanja i slobode, jer je suština stvari postepeno postala neshvatljiva. Kako je rekao svetitelj Nikolaj Srbski, prvi ljudi su malo znali, ali su sve shvatali. Postepeno su počeli da znaju više, ali da ništa ne shvataju. Po svoj prilici , doći ćemo do toga , da ćemo sve znati ali ništa nećemo shvatati. Ova tendencija se može primetiti i po pitanju odnosa duhovnog oca s čedima. Danas ima mnogo načitanih, ali malo duhovnih. I duhovna shvatanja ljudima su nedostupna.

Poznato je da postoji mnogo varijanti tumačenja Starog i Novog Zaveta. Ova mišljenja su izazvala problem shvatanja duhovnog – posebno ovih stvari, kao što su poslušanje i sloboda. Ali, pre nego što o njima budemo govorili, treba tačno da odredimo njihovo značenje. Jer često govore ili o sasvim različitim stvarima, ili zasenjeno, i nastaje rat sa senkom, i suština nam izmiče. Sena – to je ono što izlazi iz same ličnosti, kada njene ambicije, pristrasnosti iskrivljuju shvatanje suštine.

Šta je to sloboda? To je jedno od osnovnih darova Boga čoveku, koje je Bog dao iz ljubavi prema čoveku. Čovek je voljan slobodno da primi ili da ne primi Boga kao Ljubav i Istinu, i u tome se otkriva jedinstvo ljubavi, istine i poslušanja. Poslušanje čoveka je u slobodnoj uzvraćenoj ljubavi čoveka prema Bogu. Zato je upoređivanje poslušanja i slobode, u istinskom smislu nemoguće.

Na Božićnoj večernjoj molitvi čita se tekst iz Proroštva Isaije: «On će se hraniti mlekom i medom, sve dotle dok ne spozna da odbacuje loše i da bira dobro» (Is, 7, 15). Kad čovek napravi izbor, on svoju slobodu shvata kao ispunjavanje volje Božije. I tada on već sluša u stanju slobode.

Da čuje i primi volju Božiju čoveku smeta greh. Njegove greške i zablude mogu biti iskrene – apostol Pavle je klasičan primer za to. Ali kad je Pavle poverovao Gospodu, on je Njega slušao.

Isto se odnosi i na duhovnika i duhovna čeda. Ako je čovek izabrao duhovnika, on je dužan da ga sluša. Čovek treba da se poučava preko nekoga. Radi smirenja, da se ne bi uobrazio. Inače ga očekuje opasnost jer može da prihvati to, što mu dolazi u srce, kao od Boga, i pogrešiće. Ima takav primer: jednome starcu svetog života sasluživao je jedan sveštenik i vidio je da starac služi nepravilno, da nešto ne radi po činu. A ovaj starac je video anđela koji je s njim sasluzivao. I kada ga je ovaj sveštenik ispravio, starac mu je rekao: «Anđele, zašto ti meni sam ništa nisi rekao, ti toliko godina sa mnom služiš?» Anđeo mu je odgovorio: «Ti si čovek i treba pre svega da se poučavaš od čoveka». Ako su tako veliki ljudi koji su videli da s njima anđeli služe, imali potrebu u poučavanju od čoveka, tada mi, obicni smrtnici, imamo tim pre. Poslušanja ima svagde. O tome govore čak i pogreške. Samo na jednoj je strani poslušanje - istini, duhovnim ocima, Bogu, a na drugoj – đavolu.

U odnosima duhovnika i čeda uvek je prisutan Gospod. I ako duhovnik greši (što se, naravno, dešava), a čovek ga posluša, Gospod rukovodi ovom situacijom za poslušanje , pri čemu čak ne uvek preko duhovnika. U odnosima duhovnika i poslušnika glavno je duhovno stanje poslušnika. Zapaženo je da je bilo svetih poslušnika i kod ne svetih duhovnika. A to znači da je nad svima i u svemu – promisao Božiji. Kada nije bilo nikoga da popravi apostola Pavla, njega je Sam Gospod zaustavio.

Duhovnik i čedo - saradnici

Ali za to, da bi se Gospod umešao, potrebno je da čovek sam stremi ka istini. A stremljenje ka istini predpostavlja, da čovek uči da razmišlja. Otac Aleksej Mečev, naprimer, često je pitao svoja duhovna čeda: «A kako ti misliš?» Svojim pitanjem on je učio samog čoveka da rasuđuje. Otac Vsevolod Špiler je govorio: poslušanje nije u tome, da bi pitali: «Blagoslovite da otvorim prozorčić, blagoslovite da zatvorim prozorčić», U životu se mogu često sresti ovakvi «poslušnici». Ali ako ipak tako o svemu budu zapitkivali, ispametiće te, i neće biti koristi. Poslušanje zahteva od poslušnika samostalnost, i odgovornost, i hrabrost.

Ima takav princip: kada nebo ćuti, ništa ne treba preduzimati ne pomolivši se. Kad sam živeo na Uralu u jednoj situaciji nisam znao kako da postupim. Mislim da mi je anđeo čuvar radi molitava mojih duhovnih otaca i roditelja dao ovu misao: moli se. Počeo sam svakog dana da čitam akatist svetitelju Nikolaju i prepodobnome Serafimu – jer jednostavno ništa drugo nisam imao uz sebe. Došlo mi je rešenje, i ja sam postupio u saglasnosti s njim. A posle nekog vremena je došao blagoslov od arhijereja, kako da postupim, - i upravo onako kako sam ja već postupio.

Meni stalno zadaju pitanja kao što su: «Oče, kuda da idem?» I ja trebam da mislim, ko kuda da ide, ili kuda da ide da studira, ili za koga da se uda. Takva pitanja čovek ne samo da treba sam da rešava, nego treba i mnogo da se potrudi, da da mnogo samih iskrenih, neformalnih napora da oseti volju Božiju. Moliti se pored toga i za to da Gospod svoju volju otkrije duhovniku. Naravno, sve se to stiče iskustvom. A kod nas… pomolili se dve nedelje i ...kako to meni Bog ne pomaže! To je naša bolest. To je svet, onaj svet o kojem je otac Aleksej Mečev govorio: u svetu – heroj, a u hrišćanstvu – podvižnici. Heroj napravi trzaj–dan, dva, tri – pa i mesec, godinu – i završi! Sav ugled otišao u vetar. A ko pretrpi do kraja taj ce se i spasti.

Lično meni je uvek teško davati savete za tako važna životna pitanja. To je ogromna odgovornost. Ja sam na Atosu čuo izreku starca Pajsija o tom, da duhovni otac može biti samo onaj sveštenik, koji je spreman radi svojih duhovnih čeda poći i u ad.

Duhovnik ne treba da zamenjuje Boga, ali preko duhovnika Gospod može delovati. I uzajamni trud čeda i duhovnika Gospod neće prezreti. I duhovnik, i čedo treba da postanu saradnici Bogu. I zato blagoslov duhovnika nije zapovest niti garancija toga, da će se sve tako i dogoditi. Blagoslov duhovnika na nešto je preporuka, savet, ali kako to ispuniti – to zavisi od čeda. Ako se ne dogodi, možda, nije bila volja Božija, a možda još nije došlo vreme. Naprimer, čovek hoće da se zamonaši, a njemu kažu, ne, ženi se, a monaštvo će biti na kraju života. A mi nekada očekujemo rezultat istog trenutka. Često rasuđujemo; ili –ili. Jednom su nekom čoveku preporučili da baci žreb. I sveštenik mu je rekao: i ti ne misliš da ovde mogu biti ne samo te dve varijante, a možda i neka treća i četvrta? A na taj način se mogu dogoditi samo dve varijante.

Blagoslov nije naređenje, jer zapovedanje je već diktatura. A u diktaturi nama ljubavi. A ljubav i sloboda nerazdvojivo su povezani. Osnovno je ovde – ljubav Božija, a kao odgovor na nju – slobodna ljubav čoveka.

«Ne budi uvek u pravu»

Kada čovek uči da misli, rasuđuje i uz to se moli, nadajući se na Boga, proverava svoja osećanja, misli i namere u skladu zapovestima Božijim, to i jeste proces očiščenja svoga srca. To je veoma velik posao. I ava Dorotej kaze: «Ne znam drugog pada za monaha, osim onoga kada on poveruje svome srcu»». Da, dok se ono još nije očistilo. Meni se još čini da je to rečeno u tom smislu da treba uvek postaviti ovakvu misao: a možda, i nisam u pravu. Da dopustimo i takvu mogućnost, priznajući ograničenost bilo kojeg ličnog mišljenja. «Ne budi uvek u pravu», postoji takva uzrečica. Ako je Sisoje Veliki, umirući, rekao: «Ne znam da li sam postavio početak pokajanja», znači, on nije poverovao svome srcu do kraja u tom smislu. Čovek greši. Apostol Petar je ispovedao Isusa Hrista Sina Božijega, a kada je Hristos rekao da mu predstoji da primi krsnu smrt, protivrečio mu je: «...Da ne bude to s Tobom!» (Mat. 16,22).

Kategoričnost je opasna osobina. Počneš nekoga da kritikuješ, čak samo unutarnje, i možeš nevoljno upasti u taj isti bezizlazan položaj, samo s druge strane. Moj duhovni otac, protojerej Serafim (Orlov), čovek svestrano obrazovan, na moja pitanja često ne bi odgovario ništa konkretno. «Da,...kaže, kako bi se moglo reći...» Mislio sam: «Pa zašto on ništa jasno ne govori?» a sada shvatam da me je on time učio, kao prvo da razmišljam, a drugo da ne budem brzoplet, nepromišljen.

Jednom su ocu Nikolaju Gurjanovu sa uzrujanošću pričali o nekom katoliku, koji je služio mise na plaži. A on je tako smireno rekao: «E, možda, nije trebalo tako da radi». Ali to nije bila spoljašnja pažljivost, nego unutrašnja brižnost njegove duše u odnosima prema ljudima. Prema svima.

Neke stvari se ne mogu rečima objasniti. Razumevanje dolazi od iskustva. Kako objasniti: kako je to plivati? Sve dok čovek sam ne zapliva, on ne shvata, a pre toga treba da uđe u vodu. Za svaku oblast postoji veliko iskustvo i učitelja, više iskusnih, manje iskusnih. Ako u nauci, književnoati, umetnosti i u drugim profesijama postoje nastavnici, kako da oni nisu potrebni i u duhovnom životu? Jer je on duplo teži. Ni stolar, ni zanatlaija ne možete biti, ako ne počnete da radite, nego samo razmišljate. Važna je praksa u duhovnom životu. Početi je primanjivati u svakom konkretnom slučaju, potruditi se da dobre namere i savete duhovnika primenimo u životu. Nažalost, često se sve svodi samo na reči.

image

Čedo uzrasta

Istinsko poslušanje se ne svodi na «poslušnost» jedanput. Ono postaje navika, raspoloženje. Duhovnik će jednoga dana umreti. I šta tada? Upravo ovo raspoloženje će i dalje činiti svoje, pomagati čoveku.

Poslušanjem se izgrađuje snaga volje. Kad je Jovan Kolov za poslušanje svoga starca Antonija Velikoga zalivao suho drvo iz čaše, on je na prvi pogled ispunjavao apsurdan zahtev. Unutar njega je mogla biti bura pomisli, ali on je sebe prinuđivao. I drvo je procvetalo. Ali ipak je i za to potreban trud.

Iz svoje pastirske prakse mogu reći da mnogi shvataju poslušanje formalno. Navodno slušaju, ali opet rade po svome. Navodno i ispunjavaju, ali ne u tom duhu. Naprimer, kažeš nekom: ne osuđuj, i iako taj direktno ne sudi, ipak ima neku zajedljivu primedbu.

Odnosi između duhovngo čeda i duhovnika treba da se razvijaju. Kada duhovno čedo dolazi kod duhovnog oca, govori mu svoje misli o tome kako da postupi, a duhovnik ove misli odobrava, saglašava se, znači da duhovno čedo uzrasta. Tada čovek može manje pitanja da postavlja duhovniku. Ali svejedno treba sebe proveravati, jer ako osetiš da «ja to mogu», baš tu može i da se pogreši.

Po pitanju slobode i poslušanja mi često zaboravljamo na Boga i đavola. Kad đavo vidi, da duhovni otac greši on ne ometa poslušanje, a kada vidi, da je delo dostojno, on ga na svaki način ometa. Stoga i kod nas, nažalost, malo ima slepog poslušanja svetim ocima, a ima slepog poslušanja slepim ocima. Jer je poslušanje delo Božije. Gospod se trudi da svemu rukovodi, ali đavo u tome pravi smetnje. Dobar primer za to: Pravoslavna Crkva kaže: ne pijte prekomerno,ne pušite duvan, ali je mnogo među pravoslavnima i pijanica i pušača! A baptisti ne puše i ne piju! Da, jednoastavno tamo im đavo ne pravi smetnje, samo da ne bi postali vernici! To jest po većoj ceni prodaju «pobožnost».

Počemu je u Jevanđelju rečeno: «A vi se ne zovite učiteljima, jer je jedan vaš Učitelj – Hristos, svi ste vi – braća; I ocem sebi ne nazivajte nikoga na zemlji, jer jedan je vaš Otac, Koji je na nebesima» (Mat. 23, 8-9). Ovo se može shvatiti i u ovom smislu, da se mi svi učimo jedni od drugih. Novomučenik otac Sergej Mečev je pisao u pismima duhovnoj deci: «Ja sam mnogo od vas naučio».

Odnos duhovnika i čeda raste od poslušanja-najamnika do poslušanja-usinovljenja. A zašto su «sinovi slobodni?» (Mat. 17,26). Sin ima više slobode i odgovornosti, jer ima više ljubavi. Naravno, ne samo prema duhovniku.

Parastos žrtvama "Bljeska" u crkvi Svetog Marka

U crkvi Svetog Marka u Beogradu danas je održan parastos žrtvama zločina hrvatskih snaga u zapadnoj Slavoniji, kada je za samo 36 sati ubijeno više od 280, a u egzodus naterano oko 15.000 Srba.

Povodom 13. godišnjice ovog zločina, počinjenog u operaciji "Bljesak", parastos žrtvama služio je vikarni episkop patrijarha Pavla Atanasije hvostanski, uz sasluženje sveštenstva crkve Svetog Marka.

Prema podacima nevladine organizacije "Veritas", u "Bljesku" je ubijeno ili nestalo 283 Srba, medju kojima 57 žena i devetoro dece.

Hrvati su pokupili i pokopali 168 ubijenih Srba, najviše pod oznakom "nepoznat", a oni ni do danas nisu ekshumirani i identifikovani.

Pokušaj ekshumacije na nekoliko obeleženih lokacija, u novembru prošle godine, nije uspeo - u Cagama nije pronadjena grobnica, a u Okučanima i Vrbobljanima ispod krstova s oznakama NN nisu pronadjeni posmrtni ostaci, pa se postavlja pitanje gde su nestale srpske žrtve, kada se zna da je bilo zatiranja tragova ovog zločina.

Hrvatske vojne i policijske snage izvršile su agresiju na zapadnu Slavoniju 1. i 2. maja 1995. godine, kada je ova srpska oblast bila zona pod zaštitom UN (sektor "Zapad").

Prema srpskim podacima, hrvatske snage su bile brojnije od stanovnika zapadne Slavonije u to vreme, odnosno više od 16.000 pripadnika oružanih snaga Hrvatske krenulo je na manje od 4.000 pripadnika Vojske tadašnje RSK.

ĐURĐEVDANSKI BROJ ČASOPISA "KRKA"

Iz štampe je izašao novi đurđevdanski broj časopisa Krka.

Sadržaj broja

Bogoslovlje, liturgija i bezmolvije; Žitije sv. Georgija; Stazama svetog apostola Pavla; Ja sam sa onima koji stradaju; Sto godina od smrti pisca Sima Matavulja; Apel hrišćanske savesti za Kosovo i Metohiju; Nova knjiga u izdanju „Istine“ izdavačke ustanove Eparhije dalmatinske; Cilj je bio da Srbi nestanu iz Hrvatske, Biometrija - dobro došli u digitalni konc-logor; Vijesti iz Eparhije; Priložnici.

DRUGI DAN VASKRSA

Na drugi dan Vaskrsa (29. 04. 2008.) Njegovo Preosveštenstvo Episkop dalmatinski g.g. Fotije služio je Svetu arhijerejsku Liturgiju u manastiru Dragoviću.

U manastiru Dragoviću posle vaskršnjih praznika nastavljaju se radovi na obnovi manastirske porte i konaka, a uskoro bi trebalo da se nastave i radovi na živopisanju manastirske crkve. Stoga molimo sve poštovaoce ove velike svetinje Cetinske krajine, da se uključe i pomognu obnovu manastira Dragovića, koji je najviše stradao u poslednjem tragičnom ratu na prostorima Dalmacije.

Vaskrsnuće hrama Svetog Kozme i Damjana

Posle tri veka oživeo manastir Sveti vrači, gde je i grobno mesto Pavla Orlovića, junaka kome je rane vidala Kosovka devojka
Molitva u tišini: drevna crkva kod Leška Foto I. Vučković

Kosovska Mitrovica – Sedamnaest kilometara od Leposavića, na levoj strani Ibra nalazi se selo Vračevo, koje je ime dobilo po crkvi Sveti Vrači, hramu koji je oživeo posle više od tri veka. Od pre mesec dana, četiri monaha, u tišini se mole za one koji su ostali na kućnom pragu i za one koji su od zla pobegli. Selo se nalazi nedaleko od administrativne linije, sa kosmetske strane, šest kilometara severno od Leška. Makadamski put vodi do manastira Svetih besrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana, koji su lečivši stare i mlade, nejake i bespomoćne stigli i na Kosovo i Metohiju, a narod im je posvetio crkvu i nazvao je Sveti vrači.

Po predanju, crkva je sagrađena 1316, od kada i datira prvi trag u sopoćanskom Pomeniku. Već posle Kosovskog boja, bio je potpuno spaljen i uništen, a sama crkva obnovljena je u drugoj polovini 16. veka. I kasnije je nekoliko puta rušena, paljena i pljačkana. U narodu je ostala priča da crkva potiče još iz 3. ili 4. veka... Poslednji put, monasi su ovde boravili 1689, a sada su, posle više od tri veka, ponovo došli u konake sagrađene naporima srpske vlade. Pamti se i 1860, kada je poslednji put obnavljana crkva. Kako kažu, sam Bog je pomogao, jer je godina bila izuzetno sušna. Sve je presahlo, osim Vračevske reke, koja protiče ispod samog manastira i narod je rešio da se oduži obnovom svetinje. Tada je nastala prva svetovna škola sa kuhinjom u ovim krajevima...

Uz blagoslov nastojatelja manastira Sveti Vrači, jeromonaha Vasilija (Delića), sedimo u trpezariji sa bratom Sofronijem.

– Sva četvorica, jeromonah, jerođakon, monah i iskušenik, prešli smo iz Sopoćana. Narod nas je prihvatio, pomažu nam svakodnevno – govori monah Sofronije. Tek nedavno su dobili struju, a vodu donose sa izvora udaljenog dva i po kilometra. U manastirskoj porti traju radovi, ovih dana počinje gradnja zida visine metar i po i dužine oko 200 metara. Preko potreban je i asfaltni put od šest kilometara za spajanje sa magistralom kod Jarinja. Brat Sofronije poziva ljude dobre volje da pripomognu, ali napominje da je pre svake materijalne obnove važnija ona duhovna. Posadilo ovih dana bratstvo paradajz, krompir, luk, u planu je i voćnjak. Kako kažu, u pravljenju rakije uposlili bi i nekoliko porodica iz sela.

– U selu ima puno momaka i treba ih okrenuti radu – govori monah Sofronije. Palimo sveće u crkvi Svetih Kozme i Damjana, jednobrodnoj građevini, koja je izvedena u kombinaciji sige, oblutaka i nepravilno raspoređenog kamena. Unutrašnji prostor crkve nije još uvek živopisan, zbog nedostatka sredstava, osim svoda priprate gde je Hrist Pantokrator, a ikonostas je oslikala grupa majstora iz Kruševa i Bitolja, krajem 19. veka. U planu je i nabavka još jednog zvona koje bi se pored već postojećeg čulo niz ibarsku dolinu i na padinama Rogozne.

Napuštamo manastir, a uto iz sela dolazi grupa ljudi da se pomoli za spas „svojih bolnih”, na grobnom mestu Pavla Orlovića, junaka kojem je vidala rane na Gazimestanu Kosovka devojka. Uskoro će deo moštiju Svetih Kozme i Damjana biti donet iz Sopoćana.


 

Samo ljubavi
u izobilju

Mati Glikerija

KRISTINA RISTIĆ:
KUPITE MI LJULJAŠKU DA ODLETIM DO MAME

U PROŠLU subotu bilo je četrdeset dana otkako je Boban Mitić, iz susednog Rataja, napravio masakr u kući roditelja svoje žene Suzane u Krševici, u vranjskom kraju. Tog krvavog 16. marta ubio je nju, taštu Sunčicu i dvoje Suzanine i svoje dece: trogodišnju Anđelu i dvogodišnjeg Lazara.
Suzanin otac Blagoje i njena kćerka iz prethodnog braka, četvoroipogodišnja Kristina Ristić, su preživeli masakr. Kristina je ostala bez desnog oka.
MIR ovog planinskog sela narušava jedino policijski automobil, parkiran tik preko puta kuće Ristićevih. Dvojica policajaca stalno su im na usluzi.
- Evo, baš sam malopre bio sa jednim u njivi. Stalno su sa nama, svaka im čast, ali vidim da ni njima nije svejedno. Kažu mi: “E, bre, Blagoje, ako je on digao ruku na svoje najrođenije, šta mu je to da i nas ubije...” I znam da su u pravu - priča Blagoje.
Policija veruje da Boban nije daleko otišao, da se krije po okolnim brdima.
- Ne smeju ljudi da prijave. Plaše se. Uostalom, on je naoružan i sigurno ni od čega ne preza - nervozno lomi prste ovaj prerano ostareli čovek.

BLAGOJEV sin Goran je na očev poziv hitno doputovao iz Beograda, gde je radio. Sa njim je stigla i supruga Violeta, koja bi trebalo da se porodi za mesec dana. Sad nju Kristina zove majkom.
- Mama, vidi šta mi je donela teta Buba (Ljubinka Milovanović iz “Životne pomoći”, prim. aut). Sad imam i bicikl, pa ću posle da vozim, a ti ćeš da sediš pozadi. A, rekla sam joj da mi kupi i ljuljašku, pa ću da letim visoko, visoko, čak do neba, do mame - umiljava se devojčica oko svoje ujna-mame.
Oko glave nema više poveza, ali su posledice i te kako vidljive: desno oko je potpuno zatvoreno. Već 6. maja bi trebalo da ide na kontrolu. Tada će, verovatno, biti gotovo i veštačko oko.

- PRIČAO sam sa doktorima. Oni kažu da dok ne poraste mora da nosi protezu, a posle će možda moći da joj se povrati vid na tom oku, tek toliko da vidi senke. Samo, to mnogo košta. Ali, nema veze. Spreman sam da dam i poslednje što imam samo da njoj bude dobro - drhtavim glasom kaže Blagoje.
Kuća Ristićevih je baš uboga: beton je umesto poda, propala stolarija, dotrajali šporet na drva, tri kreveta i to pristigla poslednjih dana kad su ljudi pročitali da porodica nema na čemu ni da spava, nekoliko drvenih stolica. U dnu dvorišta dve leje luka, malo krompira, tek da nisu željni. U staji nekoliko ovaca i kokošaka.

- DONEO mi je rođak “Novosti”, i kad sam video da ste uplatili 100.000 dinara, prvo sam pomislio da nije neka greška. Mnogo nešto nula ima. Velika je to para za mene. Hvala vam, od srca - kaže Blagoje. - Mislili smo da možda kupimo još neku ovcu i da se, zajedno sa Goranom, posvetimo stočarstvu. Ne mogu od toga da se zarade ne znam kakve pare, ali biće za nas dovoljno. Mi ionako nismo naučili na raskoš.
Kristina otrča u sigurni zagrljaj svoje ujne Violete.
Svi ćutimo. Samo su suze uporne.

ZAHVALNOST
PORODICA Ristić zahvaljuje svim dobrim ljudima koje je ganula njihova nesreća i koji su im poslali hranu, garderobu i novac. Kaže da su ljudi dolazili i lično, kao jedan “gastarbajter” koji je na putu prema svom selu prolazio kroz Krševicu i svratio kod njih, jer je pročitao priču u “Novostima”. Svima je dao po hiljadu dinara.
Slađana VELjKOVIĆ



U MANASTIRU SVETE PETKE IZVORSKE
SAMO LJUBAVI U IZOBILJU

MANASTIRSKI mir i monahinje svete Petke Izvorske kod Paraćina, prvo su i poslednje utočište osobama teškoometenim u razvoju. Među njima, najviše je dece, ali i onih u poznim godinama. U ovim teškim vremenima, kad se humanost i milosrđe često zaboravljaju, vredne sestre molitvom i predanim radom svakoga dana vaskrsavaju novu nadu.
Manastirski kompleks više od 60 godina utočište je malih, defektno rođenih bolesnica, kojima se pokidana reka života spaja samo bezrezervnim voljnim služenjem.

MATI Glikerija, upravnica domskog odeljenja manastira, lagano otvara tešku kapiju iza koje, kroz hodnike odeljenja, tužno odzvanja ženski glas.
- To je Olivera, jedna od najstarijih naših štićenica - objašnjava mati Glikerija. - Peva himnu našeg manastira, na temu “Tamo daleko”. Za nju se ne zna kad je ovde došla. Kažu da je imala oko 11 godina kad je primljena. Sada ima više od sedamdeset.
U sobama odeljenja, nečija deca, sestre, rođake. Monahinja Vasilisa, u krilu, drži devojčicu. Nepokretnu. Kašičicom joj daje hranu i osmehom je poji. Dok glas struji hodnicima “...tamo iza brda onih, gde vlada večni mir”, stara monahinja nam otkriva bolne sudbine ovdašnjih štićenica.

- IMAMO oko 90 osoba teškoometenih u razvoju - priča upravnica doma. - Stalno smo uz njih. Radimo po 12 sati u dve smene. Menjamo im pelene, kupamo ih i hranimo.
Štićenicima dolaze i roditelji. Neki češće, neki ređe. A ima i onih koji su dete ostavili, pogledali ga, poljubili i zauvek otišli.
- Kad ostave svoje dete, oni srce ostave ovde - ne skrivajući bol priča upravnica, gledajući kroz prozor doma u okolna brda. - Ono im je svakodnevna rana. I život roditelja je delom zauvek ovde. Neke majke se najčešće jave telefonom da se raspitaju za dete, a očevi dođu jer su jači i snažniji.
Hodnikom odzvanja Oliverin poj: “Gde vlada večni mir, gde bruje divna zvona, leži moj manastir. Umoran iz daleka vraćam se u mili stan, tamo me čeka moja, mati igumanija...”
VraĆajuĆi u krevet devojčicu, mlada monahinja Vasilisa provodi nas kroz manastirski kompleks. Brine o svoj Božjoj deci: o Ljiljani, koja je primljena nepokretna i ovde prohodala, o Tijani, malom “zvrku”, koja hodnicima ljubi i grli sve.
O svima podjednako. S ljubavlju. Jer, ovde je samo ljubavi u izobilju...

POMOZITE, DOBRI LjUDI!
I PORED velike humanosti osoblja i specifičnosti bolesnica, ovde je mnogo problema.
- Ne želimo da se žalimo. S verom u Gospoda živimo i brinemo se o našim štićenicama. Međutim, mnogo toga nam je potrebno - kaže mati Glikerija. - U oronuloj vešernici peru se posteljina i veš. Stotine kilograma. Mašine su stare, zgrada vešernice u očajnom je stanju. Hrana se sprema u šporetu starom više od 40 godina. Nedostaje odeća, obuća...
- Posvetila sam se Bogu i deci, pre nekoliko godina - ističe sestra Vasilisa. - To je moj put.
Dragan KRSNIK




MORA DA ŽIVI NAŠA MILICA!

MATURANTKINjA bajinobaštanske Tehničke škole Milica Đoković (19) svojim fizičkim izgledom i ponašanjem ne odaje utisak osobe sa ozbiljnim zdrastvenim problemima.
- Druželjubiva je, nasmejana, iskrena i vesela. Takva je od prvog osnovne - potvrđuju Ivana Zarić i Vesna Gagić, njene najbolje drugarice.

MILICA bi trebalo ove godine da se podvrgne komplikovanom hirurškom zahvatu: transplantaciji srca. To je, kažu lekari, jedino rešenje za trajno izlečenje bolesti uvećanja srca, poznate kao dilataciona kardiomiopatija.
- Od 1990. naša kćerka ima srčane tegobe, a prošle jeseni, na pregledu na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj u Beogradu, kardiolozi su rekli da dotadašnje terapije više ne pomažu, i da je transplantacija jedini siguran način izlečenja. Predložili su da se zahvat uradi u specijalizovanoj zdravstvenoj ustanovi u Austriji, u Gracu, a potrebno je izdvojiti oko 80.000 evra - kaže otac Milosav.

DA BI se Milica našla na listi čekanja da joj se zameni obolelo srce, potrebno je prilično novca. Žarku želju da joj pomognu, najpre su pokazali njeni drugovi iz škole, posebno đaci iz njenog odeljenja, zajedno sa razrednim starešinom Slađanom Mlađenović. Organizovali su dobrotvorni koncert, posećivali firme tražeći pomoć, sakupljali novac od građana. Među prvima javili su se i “Novostima” za bespovratnu pomoć od milion dinara.
- Profesori i đaci u našoj školi sakupili su oko 2.000 evra, akcija se sprovodi i u svim osnovnim školama, a predložiću da se proširi i na celo područje Zlatiborskog okruga - kaže direktor Tehničke škole Nenad Mihailović, dodajući da su dosad najveći deo posla u humanitarnoj akciji uradili đaci.
Miličin otac Milosav napominje da je dosad sakupljeno oko 25.000 evra, pomoć će uskoro stići i od njegove firme, Vojne ustanove “Tara”, a najave o novčanim uplatama svakodnevno stižu iz mnogih firmi i od pojedinaca.

DA JEDNA nevolja prati drugu, potvrdilo se i u porodici Đoković. Naime, i mlađa ćerka Jelena takođe ima iste probleme kao i Milica, srećom u znatno blažem obliku.

SPREMA SE ZA PRIJEMNI
- MILICA je nedavno sa školom išla na stručnu ekskurziju, na turističku berzu u Sremske Karlovce. Strepeli smo, jer se, ipak, radi o fizičkom naporu, ali ona je puna optimizma, želi druženje sa svojom generacijom - kaže razredni starešina Slađana Mlađenović.
Miličine drugarice iz razreda napominju da, iako u poslednje vreme, kako sama kaže, sanja operaciju, trenutno je najviše zaokupljena pripremama za prijemni ispit na Višoj turističkoj školi. Vredno uči engleski i geografiju...

ALBANCI KASAPILI I DUŠEVNE BOLESNIKE

Teroristi pobili više od 40 pacijenata bolnice u Štimlju i trgovali njihovim organima, saznaje Press u Tužilaštvu za ratne zločine

Nebrojeni zločini... Teroristi iz bivše Oslobodilačke vojske Kosova

Albanski teroristi najverovatnije su više od 40 pacijenata duševne bolnice u Štimlju, kojima se gubi svaki trag posle povlačenja srpskih snaga s Kosova i Metohije, pobili i potom trgovali njihovim organima, saznaje Press u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine.

- UNMIK policija sprovela je istragu u vezi s tom duševnom bolnicom, u kojoj se, prema još nepotvrđenim informacijama, nalazilo najmanje 40 osoba, ali ta istraga nije dala nikakve rezultate - kaže naš sagovornik. - Postojale su indicije da se moglo raditi o osobama koje su nestale ili su kidnapovane, ali se njihov identitet nikada nije utvrdio. Pre nego što je UNMIK policija uspela da izvrši pretres i proveru ove zdravstvene institucije, navodno su svi pacijenti nestali preko noći, odnosno premešteni su na drugo, nepoznato mesto.

Isti izvor navodi da se „sve više spekuliše u vezi s trgovinom ljudima i ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji, kao i da takva saznanja najčešće dolaze iz albanskih izvora, ili čak pripadnika UNMIKA-a i KFOR-a". Za ove istrage bile su zadužene specijalne jedinice UNMIK policije: Specijalna istražna kriminalistička jedinica i Specijalni istražni biro KFOR-a, kao i kasnije formirane Jedinica za trgovinu ljudima i prostituciju, Kosovski biro, odnosno Obaveštajna služba UNMIK policije.

- Do kakvih su saznanja ili dokaza došli u svojim istragama, ostalo je nedostupno široj javnosti i našim državnim organima, jer su ovi predmeti vođeni sa oznakom stroge tajnosti, a razmene informacija s našim organima za vezu sa UNMIK-om nije bilo - kažu u Tužilaštvu za ratne zločine, i dodaju:

- Inače, period od početka od prve polovine 1998. do sredine 2000. godine smatra se vremenom oružanog sukoba i, ako budemo imali zločine samo iz tog perioda, onda predmet ostaje u našem tužilaštvu. A ako oni budu datirali pre ili posle toga, predmet ide u nadležnost organizovanog kriminala. Međutim, kako postoje podaci o trgovini ljudima i sumnjama da se trgovalo organima i posle 2000. najverovatnije će ovaj predmet biće prosleđen Tužilaštvu za organizovani kriminal.

Istražni sudija Veća za ratne zločine Milan Dilparić u petak je saslušao prvog svedoka u predmetu (broj KTRR 33/08) koje je Tužilaštvo za ratne zločine otvorilo o trgovini organima. U tužilaštvu kažu da do sada na spisku svedoka ima desetak ljudi, ali da im se svakodnevno javljaju nove osobe, koje tvrde da imaju neka saznanja o ovom zločinu.

Svetac sa magarećom glavom

Neobičan lik svetog Hristifora nalazi se na ikonostasu crkve Svetog Nikole, jedne od tri koje čine kompleks manastira Gradišta u Buljarici
Jedinstveno ikonografsko rešenje lika svetog Hristifora (Foto S. Gregović)

Buljarica – Svetac, a glava – magareća! Da, tako nešto postoji i odmah da kažemo da nije u pitanju neslana šala nekog ateiste. Takva predstava, koja zbunjuje posetioce, nalazi se na ikonostasu crkve Svetog Nikole, jedne od tri koje čine kompleks manastira Gradišta u Buljarici, nadomak Petrovca na moru. Ovo jedinstveno ikonografsko rešenje lika svetog Hristifora, utisnuto je na prestonu ikonu s predstavom Deizisa. I dosta je staro.
– Oltarsku pregradu, posve neobičnu, ovog prelepog paštrovskog manastira načinio je, prema natpisu na jednoj od prestonih ikona, Vasilije Rafailović 1795. godine – ističe Lucija Đurašković, istoričar umetnosti iz Budve. – Ovaj zograf, koji u potpisu sebe naziva „mnogogrešni”, jedan je od ikonopisaca iz čuvene bokokotorske slikarske škole Rafailović-Dimitrijević i sin je Rafaila Dimitrijevića, takođe zografa. On i njegov brat Đorđe su nastavili tradiciju porodice.

Vasilije je ikonostas crkve Svetog Nikole radio za vreme igumana Maksima Zanovića, a crkvi ga je darivao Stijepo Markov Gregović, dok je priložnik krsta sa raspećem na tom ikonostasu bio Đuro Gregović. Ikonostas nije uobičajeno simetričan, već pored centralnih carskih dveri s predstavom Blagovijesti postoje i bočna vrata koja na suprotnoj strani nemaju pandan. Na njima je ikona s predstavom svetog Arhangela Mihaila koji u jednoj ruci drži mač, a u drugoj bebu u povoju, simbol ljudske duše. Sa strane carskih dveri, prema istim bočnim vratima, nalazi se prestona ikona s predstavom Deizisa.

– Ova ikona je okružena sa dvanaest kvadratnih polja u kojima su predstavljeni apostoli – objašnjava Lucija Đurašković. – U donjem delu ikone su likovi (stojeće figure) šest svetitelja. U istom ikonostasnom redu je prestona ikona sa likom svetog Nikole. Drugu zonu iznad prestonih ikona čini friz apostola sa Deizisovom kompozicijom u sredini. I baš na prestonoj ikoni s predstavom Deizisa je retko rešenje – svetiteljski lik svetog Hristifora sa životinjskom, pseće-magarećom glavom. U sakralnom slikarstvu, ovakve kinokefalne predstave su prava retkost. Na Zapadu ih nema, dok su u naše krajeve dospele preko Atosa sa koga su preuzimani ikonografski predlošci.

Lucija Đurašković tvrdi da je Vasilije Rafailović bio teološki obrazovan i vrstan poznavalac vizantijske ikonografije. Pokazao je to izborom retkih i neobičnih scena i likova i na ovom ikonostasu. Postavlja se pitanje zašto je izabrao baš lik svetog Hristifora s magarećom glavom? Znao je, po svoj prilici, za legende o svetom mučeniku Hristiforu, hrišćanskom svetitelju iz drugog veka. Njih ima više, a najpoznatija govori o njemu kao mladiću obdarenom nesvakidašnjom lepotom. Kao istinskom verniku, lepota je počela da mu smeta: nije se mogao odbraniti od sveta, posebno devojaka, pa je molio Gospoda da mu naruži lice. I molba mu je uslišena: glava mu je dobila pseće-magareći izgled.

– U ikonografskom predstavljanju svetog Hristifora postoje dva načina. Češće se prikazuje sa likom kao i drugi svetitelji, a veoma retko sa životinjskom glavom. Slične predstave ovog svetitelja se nalaze u crkvici manastira Svetog Nikita u Donjem Korminjanu i u kapeli Hilandara.

Predstava u buljaričkom manastiru je ipak jedinstvena, a o njoj se malo zna. Monasi upoznaju turiste s retkostima, ali i ukupnim bogatstvom manastira koji je podignut na ostacima antičkih građevina 1116. godine. Manastir Gradište se prvi put pominje 1305. u povelji kralja Milutina. Bio je više puta napadan, a najsurovije je osetio odmazdu Mahmut-paše Bušatlije 1785, kada je turski silnik napao Paštroviće. U Drugom svetskom ratu opljačkali su ga i zapalili Italijani. Teško je stradao u razornom zemljotresu 1979. i tada su oštećene i freske koje su uspešno konzervirali majstori restauratori iz Cetinja i drugih mesta bivše Jugoslavije. Samo tri dana pre potresa, ikonostas iz crkve Svetog Nikole, na kome je i svetac Hristifor, odnet je na konzervaciju. Da se to nije dogodilo, crkveni krov koji je pao uništio bi jedinstveni ikonostas.


 

GASKONAC. FRANCUSKI ARISTOKRATA O SVOM PRELASKU U PRAVOSLAVLJE

image
Protojerej Mihail de Kasteljbažak

Kada se udje u crkvu Jovana Ruskog u Lionu, odmah se primeti stariji pravoslavni sveštenik koji se u oltaru moli na francuskom. I mada je glas slab, od intonacije zastaje srce …

Protojerej Mihaij de Kasteljbažak se rodio 1928. Završio je Parisku školu političih nauka, i Teološki institut Svetog Dionisija. Radio je u Ministarstvu inostranih poslova Francuske, rukovodio fabrikom za proizvodnju kristala. 1964 godine dobio je sveštenički čin od svetitelja Jovana Maksimovića, arhiepiskopa Šangajskog i San Franciskog

Uzani put u raj
Verovatno treba nešto reći o mom životu. Do sedamnaeste godine živeo sam u Gaskonu, na granici Francuske i Španije gde je moj otac imao malo zemlje, koju je nasledio. Sami smo radili u polju. Ne pamtim školske raspuste, koje nisam proveo medju pasuljem i paradajzima. Moja porodica je bila tradicionalno katolička, nas su od detinjstva učili umesto pozdrava da kažemo Blagoslovio Vas Gospod. Ali u to vreme iako sam silno voleo crkvu, ne mogu reći da sam bio idealan pripadnik blagočestivog naraštaja.

Odlazio sam noću iz kuče, trošio roditeljski novac, da bi kupovao umetničke albume jer sam to hteo da bude moja profesija. Ali moj otac je imao druge planove. Hteo je da budem činovnik ili biznismen a zatim su mi potražili mesto prvo u jezuitskom koledzu, gde je bio kurs komercijale, a zatim ( kada nisam uspeo na koledzu) u Pariskom institutu političkuh nauka. Pamtim da je došlo vreme da odem iz mog sunčanog Gaskona u magloviti Pariz, iako ja nisam nikako hteo da budem službenik, o kakvom je otac maštao.Ipak sam postao diplomata i počeo da radim u Ministarstvu inostranih poslova Francuske.

Tačno tada sam se i oženio Kristinom, majkom moje četvoro dece. Pri tome sam nastavio da idem u katoličku crkvu, ali moj odnos prema veri me doveo do prekida sa Rimskom Crkvom. Svi moji pokušaji da razumem zašto tako proizilazi, nailazili su na nerazumevanje, nazivali su me protestantom. Niko nije mogao da razume dubinu mojih previranja. Uopšte, to se završilo mojim krajnje bolnim i za mene i za sve moje bliske pekidom sa katoličanstvom. Mnogi rodjaci i tako nisu razumeli kako je to bio težak čin za mene. Ja sam faktički postao izrod iz svoje familije, i iz porodice svoje žene. Pri tome se u mojoj duši stvaralo nešto neverovatno i ja sam ostao “jedan na jedan» sa problemom gubitka vere i počeo da tražim nešto novo. U ta vremena je u Parizu bio veoma popularan Rene Genon , izvorni katolik koji je postao apologeta istočne filozofije u Evropi. Zahvaljujući njegovom uticaju ja sam se približio islamskoj mistici i pošao sufijama. Njima me je privuklo učenje o molitvi od srca. Ali moje srce je ostajalo prazno koliko da sam išao tamo. Tada sam se uputio u višnuitski hram. Posećivao sam ga stalno u toku godinu dana, čitao Bhavag Gitu, družio se sa guruom, koji je postepeno posvećivao mene u način kako je izgradjeno to društvo. Ali ja sam otišao otuda jer nisam našao odgovore na moja duhovna pitanja.. Učio sam kinesku filozofiju dao, čitao razne knjige … Kao što vidite, moj put je bio veoma složen. Ja sam probao mnoga učenja, ali im se nisam duhovno priklonio.
Jednom se razboleo moj bliski prijatelj. Kada sam došao u posetu, pitao me da li postoji život posle smrti i pitao: «Mišel, ja se bojim da umrem. Ja ne idem u crkvu, ali to, Ti si verujuć, porazgovaraj sa mnom o Bogu.».

Ja sam došao kod njega u 10 ujutru a otišao posle ručka.. I sve to vreme smo razgpvaralči o veri, ali na kraju ja sam morao da priznam da ne mogu da mu pomognem: «Oprosti, rekao sam ,ali ja nisam našao svoju crkvu. Ja sam je tražio tri godine ali nisam našao…» On je ležao na krevetu u ogromnoj dugačkoj i tamn oj sobi.. Bio sam poražen razgovorom, da čak nisam primetio da je u to isto vreme bio još jedan čovek.

image
Lion. Uličice starog grada. Ta mesta do danas čuvaju uspomenu na velike hrišćanske svetitelje: mučenike, propovednike, naučnike

I evo, pored autobuske stanice neko me uhvatio za rame: «Takva Crkva postoji, — neočekivano i odmah je rekao nepoznati čovek, — oprostite, ispalo je da sam neželeći čuo vaš razgovor, jer sam bio u dnu sobe. Ja sam verujući, i sve što ste rekli me je pogodilo. Kad mogu da vas odvedem u Crkvu koju vi tražite »…Razmenili smo adrese i razišli se na razne strane. A kroz dva meseca na naša vrata su zakucali. Pamtim, moja dvogodišnja kćerka Mari Liz, koja samo što je progovorila, odjednoim je rekla: «Tatin drug je došao». I zaista taj čovek je za mene uradio ono što je samo pravi drug i mogao da uradi.

To je bio isti moj sagovornik sa autobuske stanice, Spiridom Brettos, Grk. On mi je rekao: «U Francuskoj Pravoslavnoj Crkvi na bulevaru Blanki u trinaestom okrugu Pariza ima jedan ruski sveštenik. Ja mislim da treba da se sretnete sa njim ».

Došao sam na pravoslavnu Liturgiju i ostao u Crkvi zauvek. Od prvog puta bez ikakvih sumnji. Ovde sam našao to što sam dugo trazio. Pravi život.
Služba od koje se osećaš kao da si u raju. Pričešće Hristovo… Ja do sada ponekada plačem od sreće što sam u toj Crkvi. Zaista sam teško našao svoj put ovde…

Ponovili ste reči koje vole da citiraju iz udžbenika istorije. Izaslanici kneza Vladimira, koji je bio na službi u Konstantinopolju takodje su govorili da ne mogu razlučiti da li su na zemlji ili već na nebu.

To teško može da proceni onaj koji se rodio i rastao u pravoslavnoj tradiciji. Pravoslavna crkva — je mesto gde se posebno jako oseća realnost, u kojoj je Bog postao čovek. U pravoslavlju ljudi imaju živ odnos sa Crkvom.Oni žive u njoj. Srećeš one u čijim očima svetli vera Hristova ,želiš da podješ za njima, porazgovaraš, zapitaš, kažeš o sebi. I na Liturgiji je taj osećaj saglasja s Bogom osobito jak.

— Vi ste tako i ostali u prekidu sa vašim rodjacima katolicima?

— Sada je sve u nekoj meri izgladjeno. Naučili smo da zaobilazimo bolne teme, uspostavili svoj našin razgovora. Bukvalno nedavno sam posetio praznik u čast hiljadugodišnjice roda d? Kasteljbažak, na kome su bili predstavnici naše ogromne porodice sa svih krajeva Francuske.Žailim što mnogi moji bliski nisu više na ovom svetu Ali sam ipak radostan što je sve krenulo na bolje …

Nesvestica na Pashu

Vi niste samo došli u hram, več ste postali proavoslavni sveštenik..Da li se to pokazalo kao teško?

image
Hram u čast svetog Jovana Ruskog u Lionu na Vaskrs

— Veoma. Ja sam to razumeo praktično odmah. Da bi studirao teologiju, ,morao sam da ostavim svoju karijeru u Midu i počeo da radim kao noćni stražar- Tako sam ja skoro odmah se pokazao izborom tipičnim za verujućeg muškarca— duhovno služenje ili potrebe porodice.

Nije trebalo samo da ja učim. Imao sam ženu sa četvoro dece za koje sam bio odgovoran. A u kakvom se to momentu pokazalo, da mi nemamo para čak ni za lekove za dete. Trebalo je razmišljati o tome kako i gde je moguće zaraditi dopunska sredstva …

Kada vidim sveštenike koji samo služe kao mnoge baćuške u bašoj zemlji, — ja im zavidim. Zato što sam ja mogao sebe celog da dam Crkvi kada su deca odrasla, otišavši u penziju sa 60 godina. A do tada sam bio i predsednik fabrike za proizvodnju kristala ispod Pariza, i sekretar Prefekta. Pet dana nedeljno sam radio kao činovnik, a nedeljom odlazio u oltar da bih služio Liturgiju.
Eto to je bilo zaista teško — ?alaziti se u dva savršeno različite situacije. Jednom sam se tako umorio, da sam došavši na Pashu u hram, preobukao i upao u obamrlost. Ali bilo je i dubljih problema.

Na primer?

—Na primer, dovoljno dugo čak i kada sam postao sveštenik, ja i dalje nisam imao pravoslavni izgled. Tako da sam prvih godina mog služenja ja čak bio prinudjen da zamolim jednu našu parohijanku da ode na ispovest drugom svešteniku. Stvar je u tome što je ona govorila meni o nekim svojim teškoćama, od mene tražila savet a ja nisam video gde je problem i šta je toliko obespokojava.
Ima stvari koje su zaista važne za ljudski život, njegov duhovni rast, ali je dosta teško razumeti ih pravilno. Tog trenutka ja još nisam znao da ih razdvojim, nisam imao dovoljno iskustva.
Pravoslavlje daje novi pogled, uči kako da se vide stvarni a ne naizgled problemi. Ali zato je potrebno naučiti ih razlikovati, gledati ceo svet kroz njegovu prizmu.

Kako se prema pravoslavnoj Crkvi odnose vaša deca?

— Moji stariji su ostali mirjani. Sin Žan Gijom ima agenciju za arhitekturu u Parizu a starija kćerka Mari Liz je postala restaurator. Zato su mladja deca vezala život sa neposrednim služenjem Crkvi.
Kventin je postao sveštenik u hramu Jovana Ruskog U Lionu a kćerka Katarina — monahinja u jednom od grčkih manastira. Posle škole je dobila filološko obrazovanje i radila u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, bila specijalista za drevne grčke rukopise. Jednom su je poslali u Grčku u Solun. Tamo je Katarina provela nekoliko dana u manastiru. To joj se učinilo dovoljno da bi napravila svoj životni izbor.
Kroz neko vreme je dobila postrig u tom manastiru.

Sin je postao sveštenik a kćerka monahinja. Za obožene roditelje nema veće radosti! Ali ipak ja i moja matušla smo teško to prihvatili.Grčka obitelj u kojoj živi Katrin poznata je po strogom ustavu. Prva tri dana posta monahinje tamo ništa ne jedu,imaju mnogo poslušanja, manastir je oskudan i asketski, tamo nema nikakvih udobnosti: npr. za vodu se treba spuštati na konopcu sa planine. Prve godine mi nismo imali nikakvih vesti od naše kćeri— čak nismo smeli ni da joj pišemo. Sada se ja vidjam sa njom, razgovaramo telefonom. Nadavno sam išao u Grčku, posetio Serafimu (posle postriga je dobila to ime).

Ona je veoma vesela, mladolika, sija. Tamo sve monahinje prosto sijaju od radosti. Moja kćerka živi tamo više od 20 godina i uopšte ne stari.

Rusko pravoslavlje očima Francuza

Oče Mihail u Rusiji smatraju da je Zapad društvo pobedivšeg svetskog znanja. Da li je tako? Vi bi mogli svoju zemlju nazvati katoličkom?

image
Crkva svetog Jovana Ruskog u Lionu. Mnpgi pravoslavni hramovi u Francuskoj se nalaze u stanovima ili na prvim spratovima stambenih zgrada.

— Ne. Francuska je ateistička zemlja. Crkva ovde nema nikakav uticaj. Posebno zato ovde tako jačaju netradicionalne za francuze religije. Taj put koji sam ja prošao, sada je prilično tipičan. I on svedoči o tome da je naše društvo u krizi.

Znate, seoski poslovi, kojima sam se zanimao u detinjstvu, mnogo su me naučili. U Bibliji je rečeno da je Gospod prokleo Adama rekavši da će čovek u znoju lica svog zaradjivati svoj hleb ali to prokletsvo je postalo blagoslov za one koji se pravilno odnose prema radu. Kroz svoj put čovek se približava Bogu, zato ako su sve njegove misli o tome kako bi više zaradio on će postati nesrećan. Tim mislima se hrane gordost i egoizam a što je više egoizma time je čovek nesrećniji. Zbog njega su mnogi potonuli u samoću. Ljudi su jednaki u masi , jednaki u životu. Oni ne veruju Katoličkoj Crkvi,ali u isto vreme im je krajnje potreban oslonac. A zato počinju da traže za šta da se uhvate, kao nekada ja, prolaze razne puteve- Mnogi pri tome dugo imaju slobodan let iz religije u religiju pa i ne nalaze pravi put. Zato mi se čini da je najvažniji zadatak Rusa koji žive u Francuskoj da propovedaju Pravoslavlje. Vaša sabraća treba da podele sa drugima svoju spasonosnu veru. Pre četrdeset godina kada sam ja došao u Crkvu bila su druga vremena. Moji bliski čak nisu ni znali šta znači reč «Ortodoksno», «Pravoslavlje», otac je mislio da su to neke muzičke grupe. Ali sada bilo koji francuz koga zanima religija , prekrasno je obavešten o postojanju Pravoslavne Crkve. I Mnogi žele da saznaju više o njoj. A u tome što malo ljudi ide u pravoslavne hramove, oprostite imaju krivicu i sami Rusi. Oni postavljaju Pravoslavlje kao nešto svoje lično nacionalno, ne puštaju sebi strance. Pamtim kako je moja kćerka jednom došla u pravoslavni manastir i neko je, čuvši kako govori pitao: «Zašto ste ovde? Zar niste Francuskinja!» Naš ruski drug koji je bio s njom, je tako izgrdio tog …

Pravoslavlje — to je vaseljenska vera, ona postoji za svakog čoveka na zemlji. O ne govoriti ljudima o njihovom pravu da budu pravoslavni zbog nacionalne pripadnosti je grešno. Hristos je jedan za sve. On nas objedinjava.

U tom planu u Crkvi ne postoje nacionalnosti

A šta lično Vas vezuje sa Rusijom i kako je vi sada vidite?

Znate, sam naš rod je tesno povezan sa istorijom vaše zemlje. Dovoljno je reći da jedan od mojih predaka je postao jedini stranac koji je dobio od ruskog cara krst Svetog Andreja.
Gospodin de Kasteljbažak je bio poslom Francuske u Rusiji nedugo do Krimskog rata 1853–56 godine. On je radio sve da ne bi dozvolio taj sukob, pisao pisma praviteljstvu, pokušavao da dokaže krivicu vojne zavere protiv Rusije. Jednom su ga pozvali kod imperatora Nikolaja I. Gospodar mu je rekao: «Rat će biti, ne možemo ga zaustaviti. Ali Vas lično bih hteo da nagradim»…
Rusija, meni se čini zaista je fantastična zemlja! Najbolji primer toga je da Gospod kažnjava baš one koje voli. Kao u priči, taj nije otac koji ne bije svog sina. Ali Bog ne kara zbog toga , da bi se osvetio ili zaplašio, već vaspitava, uči nečemu nas ljude.

I zato sve tegobe i tragedije sa kojima se sretala i sreće Rusija, služe samo kao potvrda toga da vi živite u zemlji koju je Bog odabrao. Pogledajte 20 vek u Rusiji. Krvavi ratovi i revolucije, bezbožnička vlast i gonjenje crkve doneli su svetu mnoštvo novih svetaca. I tačno njihovim molitvama Rusija je sada postala slobodna.

O LAŽNIM PROROCIMA I UČITELJIMA

image
Mene pak čudi zašto je onda apostol Pavle pisao Filipljanima: “gradite spasenije svoje sa strahom i trepetom”. (Filipljanima 2:12). Onaj kome su poznate istorija i istinsko hrišćansko bogoslovlje, zna da su se apostoli, sveti oci, mučenici, i istinski hrišćani godinama prilježno trudili da ispunjavaju volju Božiju kako bi bili spašeni, a nisu znali ni za kakvo “trenutno spasenje”.

Svi mi se možemo smatrati sretnim što živimo u dobu kada je, zahvaljujući razvijenoj tehnologiji, život mnogo lakši nego što je bio u prošlosti. Pri tome, ne mora se misliti samo na krupna postignuća tehnologije, kao što su avioni, računari, televizija, automobili, i slično. Postoje i proizvodi manje važni, u najvećem broju SUROGATI, koji, ipak, čine život lakšim i koristi ih svakodnevno skoro svako od nas. Oni se lako i brzo spremaju i zato se, na enggleskom jeziku, označavaju sa “instant”. Postoje, na primer,"instant" kafa, “instant” čaj, “instant” mleko, “instant”. jaja, a, na radost nekih osoba, postoji čak i “instant” spasenje.

Ne, ovo nije šala! Svako od nas je imao prilike da gleda na televiziji sektaške verske skupove, koji su organizaovani po svim pravilima cirkusa i pozorišta, i na njima sektaški televizijski “propovednici” velikodušno nude “trenutno spasenje” svima, kako onima koji prisustvuju tim skupovima, tako i onima koji ih gledaju na televizijskom programu. Sve što se zahteva od onoga koji želi da se spase, jeste da podigne ruku u vis i izjavi glasno da prihvata Isusa Hrista kao “svoga ličnog spasitelja”, i time dobija trenutno spasenje.

Mene pak čudi zašto je onda apostol Pavle pisao Filipljanima: “gradite spasenije svoje sa strahom i trepetom”. (Filipljanima 2:12). Onaj kome su poznate istorija i istinsko hrišćansko bogoslovlje, zna da su se apostoli, sveti oci, mučenici, i istinski hrišćani godinama prilježno trudili da ispunjavaju volju Božiju kako bi bili spašeni, a nisu znali ni za kakvo “trenutno spasenje”.

Religije uopšte, a hrišćanska religija naročito, zahtevaju napore da se u toku celoga života živi po volji Božijoj, što je lični zadatak svakoga koji želi da ga Gospod spase. Naš Gospod Isus Hristos je očekivao od nas da verujemo da bismo bili spašeni, ali je isto tako rekao: “Tako da se svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide VA[A DOBRA DJELA , I SLAVE OCA vašega koji je na nebsima. (Jevandjelje sv. Mateja 5:16)

Na užas propovednika “trenutnog spasenja”, ne postoji ni “trenutno” savršenstvo, niti savršenstvo “samo verom”. Dostizanje savršenstva je ideal koji se možda nikada ne postigne, ali je to životni zadatak svakog istinskog hrišćanina. Može li neko i pomisliti da se može trenutno postići savršenstvo koje nam je Gospod Isus Hristos ostavio u zadatak kada je rekao: “Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski”. (Jevendjelje sv. Mateja 5:48).

Znajući da veliki broj savremenih ljudi, koji su navikli na upotrebu “instant” produkata i beznaporan život, nisu spremni ni voljni da se trude da postignu uzvišene standarde hrišćanske vere, niti da čine napore da postignu viši duhovni nivo, neki sektaški “propovednici” su spustili taj nivo i te standarde na jedan apsolutni minimum. Objavili su da se spasenje postiže “samo verom”, što bi trebalo da znači da nije potrebno ni važno starati se da bogougodnim životom i delima potvrdjujemo tu veru. O ovim “prorocima” i “učiteljima” je pisao prorok Jeremija opominjući nas: “Proroci prorokuju lažno, i sveštenici gospoduju preko njih, i narodu mojemu je to milo. A šta ćete raditi na pošljedak?” (Jeremija 5:31).

Da bi stvorili i nudili “hrišćanstvo”, koje je u suštini lažno hrišćanstvo, koje će se dopadati onima koji očekuju da budu zabavljani a ne duhovno uzdignuti, ovi lažni proroci i učitelji su objavili da je moguće biti hrišćanin i bez posta, bez ispovesti, bez verovanja da je sveto pričešće telo i krv Hristova, bez poštovanja Majke Božije i svetitelja, bez izučavanja nauke svetih otaca, bez poštovanja ikona, i čak bez vere da je Isus Hristos Gospod i Sin Božiji. Sam Gospod je, ustima proroka Jeremije, razobličio ove “proroke” i “učitelje”, ove lažne hrišćane: “... laž prorokuju ti proroci u moje ime, nijesam ih poslao niti im zapovjedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanja i ništavilo i prijevaru srca svojega vam prorokuju.” (Jeremija 14:14).

Istinsko hrišćansko bogosluženje, a to je pravoslavno bogosluženje, takodje zahteva neki napor. Na njemu se naglašava duhovno i mistično. To je mističan verski doživljaj, a ne zabavna priredba. Nažalost, nije tako sa nekim sektaškim crkvenim službama, koje su prvenstveno zabavne i više zadovoljavaju čulo sluha i vida nego duhovne potrebe. Zaglušujuća muzika, propovednici koji se deru iz sveg glasa, cupkaju ili skaču, vernici koji pljeskaju rukama, a ponekad i zavrište, sve to se nudi na nekim sektaškim crkvenim službama umesto osvećenja svetih darova, svetog pričešća, svečane i pobožne atmosfere pravoslavnog bogosluženja. O ovim lažnim prorocima i učiteljima koji su posvetovnjačili službu Božiju govori prorok Jeremija: “...evo me na one koji prorokuju lažne sne, veli Gospod, i pripovijedajući ih zavode narod moj lažima svojim i hitrinom svojom; a ja ih nijesaam poslao niti sam im zapovijedio; i neće ništa pomoći tome narodu, govori Gospod.” (Jeremija 23:32).

Broj lažnih proroka i učitelja je u naše vreme veoma veliki. Njihove “religije” su toliko lišene viših standarda i istinske pobožnosti, toliko posvetovnjačene, tako lake da im se sledi, da su one privlačne za savremene ljude navikle na beznaporan život. Nažalost, ovi lažni proroci i učitelji su uspeli da privuku i neke pravoslavne hrišćane koji su zaboravili ili su prosto zanemarili opomenu Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:"Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane.” (Jevandjelje sv. Marka 13:22).

Na kraju, priznajem da je zaista mnogo lakše biti sektaš nego pravoslavni hrišćanin. Oni koji žele da sebe nazivaju hrišćanima iako to nisu stvarno, stupiće u neku sektu gde će ih zabavljati i ponuditi “instant” spasenje, a od njih se neće tražiti da žive po istinskim hrišćanskim principima, niti da čine ikakve napore da svoju veru potvrde bogougodnim delima. Oni koji žele da budu istinski hrišćani i da ulažu napore za svoje spasenje “sa strahom i trepetom” (Filipljanima 2:12) postaće pravoslavni ili, ako već to jesu, neće nikada napustiti pravoslavlje.

19 mart 1995 dr Mateja Matejić, protojerej-stavrofor
Jangstaun, Ohajo


kako se braniti od sekti koje propagiraju smak svjeta

Pitanje: Zahvaljujem vam na mogucnosti da postavim pitanje u vezi sa onim sto mene licno muci. Mislim da ovo nije samo moj problem nego se tice mnogih pravoslavnih hriscana. Rec je o tome da nema dana a da me ne saleti neki propagator “nove vere?, zapravo sekte koji zbunjuje pretnjama o unistenju svega i kraju sveta. Jos me niko nije pokolebao, ali osecam potrebu da o svemu tome vise znam. Interesuje me kako treba postupati u ovim situacijama. Kako ostati priseban i onda kad vredjaju nasu veru? Otkud odjednom toliko propagatora raznih vera? Nadam se da cu biti ispravno shvacen kao neko ko ispituje i traga, a ne provocira i zbunjuje.

Odgovor: Vase pitanje je umesno, pokazuje bogotraziteljsku nastrojenost, kao i stvaralacku zainteresovanost za veru. Naime, vi niste iskljucivi tako da bi vam smetalo to sto postoje neki koji drugacije misle i veruju. Vas zbunjuje to sto oni presrecu, preziru i neodgovorno napadaju sve one koji ne misle kao oni. To pokazuju svojim neodustajanjem pri obracanju onome cije su gostoprimstvo zloupotrebili. Ne bih ovde da licitiram imenima, jer se svaki dan pojavi neko novo drustvo sa zvucnim imenom i “obecavajucim? programom. Naravno, oni nikako ne prihvataju to da su sekta, kao sto niko ne zeli da primi ime po nekom svom grehu (npr. pijanac, lopov…), sto pokazuje da ne moze u coveku do kraja da se istrosi dobro. Za nas i ne treba to da bude glavni predmet rasprave, kao sto nije dobro ni to da se Crkva posmatra kao neka antisektaska zajednica. Takav pristup nije dobar, niti je moguc, jer Crkva postoji pre njih, oni su anticrkveni jer svoj identitet temelje na protivljenju crkvenoj veri. Rec je o njihovoj negativnoj reakciji, a ne o razracunavanju Crkve sa neistomisljenicima.

Takodje je uocljiva njihova nasrtljivost, koju nekako cudesno prati pozivanje na ljudska prava i slobodu savesti i veroispovesti. Samo previdjaju da sve to imaju i oni kojima se obracaju vredjajuci njih i njihova verska osecanja. To dalje stvara jedno nestvarno stanje u kome je potrebno samo povladjivanje njima, bez uvazavanja nas koji crkveno verujemo. Tako da ne stoji to da mi njih ugrozavamo svojom verom koju nenametivo cuvamo i svedocimo. Zapravo, oni nas pokusavaju zaplasiti svojim nasrtljivim uvredama i napadima. Ovde treba biti mudar i oprezan i ne prepustiti se stihiji obacuna u zelji “da nas bude vise nego njih?, ili u strahu da “propadne i nestane nasa vera?. Sve ovo su nepotrebne predrasude i suvisni strahovi. Sigurnost vere treba da nas pokrene iz obracunske nelogicnosti u spasonosnu stvarnost. Znajuci da Bog zeli “da se svi ljudi spasu i dodju do poznanja istine? (1. Tim. 2, 4), potrebno je da budemo stavaralacki otvoreni za svedocenje prave vere. Njihova propaganda odredjenih stavova i ideja, ma koliko bila provokativna, ne sme da pokrene nasu mrznju i prezir. Buduci stvarno pobozni potrebno je da o svemu rasudjujemo tako sto cemo svakog coveka videti u ljubavi i radosti buduceg veka. Da ne sabiramo svoje zasluge i tudje krivice, opterecujuci se osvetom i osudom. Naravno, to ne znaci da naivno popustamo pred nasrtljivoscu nesigurnih i neutvrdjenih.  To pokazuje da je usinovljenje Bogu svakoga coveka jedina crkvena mera svih odnosa, sto znaci da se nase svedocenje pokazuje kroz ostvarenje u bogodarovanoj stvarnosti, a ne u pretnjama, prgovorima i zabranama.

Treba reci i to da je za svedocenje vere veoma vazno i potrebno stvarno znanje, u sigurnosti bogopoznanja, bogozajednicenja i bogoopstenja. Dakle, povrsnost samoobavestavanja o nekim stvarima nije dobra i deluje zbunjujuce i obeshrabrujuce. To nam pokazuju sve njihove izjave o unistenju i nestajanju svega, sto omalovazava Boga i coveka. Sve je tako postalo samo jedna nepremostiva udaljenost i odvojenost, sto pokrece mnoge strahove. Tako covek istupa iz stvaralacke dinamike robujuci strahu od veceg, sto nije i ne moze biti put prave vere. Jer tada sve postaje razracunavanje i nesnosna borba za opstanak, sto pokrece nagon za eliminaciju drugoga. Tako sto ne sme da raslabi zrelu i zdravu crkvenu licnost, jer upravo na tome se zasnivaju sve necrkvene religijske grupe. Nije rec o tome da njih Crkva odbacuje ili progoni, nego je stvarnost to da oni odustaju, ali tako sto imaju stalnu potrebu za dokazivanjem sebe i svojih stavova. To pokazuje svu tragicnost njihove odvojenosti od crkvene punoce, ali i pokrece nasu crkvenu odgovornost.

Znajuci da se pravoslavna, crkvena vera ne dokazuje, nego se pokazuje kroz dobrodetelj, potrebno je da budemo ne samo sigurni u svoj stav nego i u mogucnost njihovog preumljenja. Znaci, kad sve postavimo na pravi nacin, utvrdjujuci se na kamenu vere, a ne gradeci kulu na pesku, moci cemo da sa njima komuniciramo slobodno i bez predrasuda. Strah od njih i mrznja prema njima niposto ne smeju da nas opterecuju, jer tako nesto je strano pravoj veri. Nasa pravoverna sigurnost treba da bude temelj naseg obracanja svima onma koji su na bespucima neostvarenog trazenja. Upravo, to njihovo trazenje treba da bude razlog naseg smislenog sluzenja njihovom spasenju. Tako nesto se ne ostvarje nasilno, sto znaci da oni losi primeri kamenovanja ili podmetanja pozara nikako nisu crkveni put i nacin svedocenja vere. Tu se vidi sva nemoc mrznje i opasnost straha, jer se pokrece necrkvena ideja eliminacije drugoga, koja najvise ugrozava onoga koji je prihvata kao jedinu mogucnost. Zbog toga je potrebno biti iznad konfesionalne uskogrudnosti i ideoloskog trijumfalizma i tako dostici zdravu crkvenu meru dijaloga i komunikacije. Tako da nije nas osnovni zadatak to da trazimo od bilo koga “zabranu rada sumnjivih zajednica?, nego da se borimo za svakoga coveka snagom prave vere koja pobedjuje svako maloverje, krivoverje i neverje. Naravno, to ne znaci zagovaranje ideje previdjanja konkretnih cinjenica Ii nerazlikovanje dobra i zla, istine i lazi. Radi se o ispravnom razumevanju apostolskog saveta: “Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim? (Rim. 12, 21). Znaci, nije dovoljno to sto znamo da je neko na stranputici, a jos je manje potrebno “stati mu na put?, vazno je znati pozvati i moci odobrovoljiti ga na preobrazaj i preumljenje.

Ovde prazne rasprave ne doprinose resenju, nego sve jos dodatno opterecuju. Jer se na taj nacin ne trazi odgovor nego se postavljaju nejasna pitanja, sto pokrece gimnastiku uma i nadmenost, umesto askeze uma koja radja smirenje. To je smisao apostolskih reci: “Coveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajuci da se takav izopacio i gresi, samoga sebe je osudio? (Tit. 3, 10-11). Nije receno, odbaci ili omrzni – nego kloni se, sto znaci ne praznoslovi. Zbog toga uvek vazi poziv: “Govori i savetuj i opominji sa punom vlascu? (Tit. 2, 15). Znajuci sve ovo izgradjujmo se u pravoj veri tako sto cemo uvek biti ostvareni u sili samozrtvene ljubavi, a ne zatvoreni u sebe i svoju samozivost i samodovoljnost. Ne plasimo se zbog toga sto postoje oni koji veruju drugacije od nas, nego se uvek trudimo da ispunimo jevandjelske reci: “Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na nebesima? (Mt. 5, 16). Kada ovo odgovorno primimo i stvaralacki potvrdimo, onda cemo uspeti da “izgradimo mehanizam obrane? i to najpre od sebe samih, kao i od napada drugih, ne pristajuci na to da budemo druga strana u sukobu. Kada na ovoj zivoj i zivotnoj stvarnosti bogocovecanskog realizma izgradimo svoj odnos prema svetu i coveku, videcemo da je nase cuvanje zdrave crkvenosti najbolji moguci nacin ostvarenja svake licnosti. To nije statizam ponavljanja ranijih stavova nego je dinamizam ucestovanja u stalnom prinosenju sebe i svoga. Tada je mera svih odnosa zrtva, sebe davanje, a ne interes kao uzimanje samo za sebe. Tako da Crkva nikoga ne odbacuje i ne progoni, nego oni sami sebe muce necrkvenoscu, koja dostize nesnosne razmere onda kad preraste u otvorenu anticrkvenost. Tu njihovu mrznju pobedjujemo u sili sveprastajuce ljubavi logikom reci: “Oce, oprosti im jer ne znaju sta cine? (Lk. 23, 34). Znamo verom da je neznanje putovodja svih promasaja i zbog toga ne preziremo one na stranputici, nego se trudimo da ih uverimo u potrebu preumljenja. To treba da bude nas jedini odgovor na sve necrkvene propagande, jer crkveno svedocenje je iznad nadmudrivanja i sukoba sa neistomisljenicima. To je “govor pomirenja?, ali uvek ostvareni dijalog, a ne nametnuti monolog. Tu nema mesta pretnjama, postoji samo poziv u radost Carstva, koje dolazi i vec je pocelo. Tako da su sve brojke i poredjenja nedovoljni da iskazu sve to, kao sto je nemoguce sve svoditi samo na tehnologiju reci, jer je potrebna recita delatnost i delatna recitost. Zbog toga je bolje uvek rasudjivati o tome sta smo, a ne opterecivati se navodjenjem svega onoga sto ne treba da budemo.

Lj. S.

ČUDA HRISTOVA

monahinja oživjela trći dan poslje smrti

 

Monahinja ozivela treceg dana posle smrti

Pskovska monahinja Antonija je videla ad i Gospod ju je vratio na zemlju

Ona je videla svoje telo sa strane - lezalo je na operacionom stolu.Okolo su se skupili lekari. Ka grudima su prinosili pribor slican pegli. Praznjenje! - uzviknuo je Profesor Psahes.

Telo se trgnulo. Ali ona nije osetila bol.

- Praznjenje!

- Srce ne reaguje!

- Praznjenje! Jos! Jos!

Lekari su pokusavali da 'ozive' njeno srce skoro pola sata. Ona je videla kako je mladi asistent stavio ruku na rame profesoru:

- Borise Isakovicu, ostavite. Pacijentkinja je mrtva.

Profesor je svukao rukavice, skinuo masku. Ona je videla njegovo nesrecno lice - celo u kapljama znoja.

- Kako zalosno! - rekao je Boris Isakovic. Takva operacija,sest sati smo setrudili…

- Ja sam tu doktore! Ja sam ziva! - povikala je ona. Ali lekari nisu culi njen glas. Ona je pokusavala da uhvati Psahesa za mantil, ali tkanina cak nije mrdnula. Profesor je otisao a ona je stajala pored operacionog stola i gledala kao omadjijana na svoje telo. Bolnicari su ga premestili na kolica, prekrili carsavom. Ona ih je cula kako govore:

- Opet glavobolja: dosavsi je preminula, iz Jakuti…

- Rodbina ce je sahraniti. Da ona nema nikog rodjenog, samo maloletnog sina.

Ona je isla pored kolica, i vikala:

- Ja nisam umrla! Ja nisam umrla! Ali niko nije cuo njene reci.

Monahinja Antonija se seca svoje smrti sa trepetom

- Gospod je milostiv! On nas sve voli, cak i poslednjeg gresnika…

Antonija je neprestano okretala brojanicu. Njeni tanki palci drhte. Izmedju palca i kaziprsta se vidi stara tetovaza - jedva primetno slovo "A". Matuska Antonija 'hvata' moj pogled. Ja sam se zbunio, kao da sam ugledao nesto zabranjeno.

- To je secanje na prolost u tamnici - govori monahinja. Prvo slovo moga imena. Po pasosu ja sam Angelina. Iz mladosti neposlusnost …

- Ispricajte nam!

Matuska Antonija ispitivacki gleda u mene. Imam takav osecaj, kao da me skroz vidi. Minut se cini kao vecnost. Najednom zacuta, najednom tajac? Nas susret nije bio slucajan. U Pecor-Pskovskoj oblasti, gde u blizini poznatog Sveto -Uspenjskog manastira zivi 73-godisnja matuka Antonija, doputovao sam dobivsi vesti od poznanika vernika: 'Imamo cudesnu monahinju! Bila je na mnogim mestima.' Matuka Antonija, kako se pokazalo, u ne tako davnoj proslosti je bila neimarka i nastojateljka zenskog manastira u Vjatskim Poljanama Kirovske oblasti. Posle treceg infarkta, slabog zdravlja, trebalo je da bude sahranjena. Slozila se da se sretne sa novinarem lista 'zivot' posto je dobila preporuku od duhovnika. Cini mi se da je moju molbu uputila negde navise. I dobija odgovor. Meni staje dah. Na kraju ona iznosi:

- Ispricacu. Ne znam moju prolost, ne shvatam to sto se desilo sa mnom posle smrti. Sta je bilo - bilo je…

Matuska Antonija stavlja krsni znak na sebe. Jedva cujno, samo usnama, sapce molitvu. Osecajuci da povratak u prolost zahteva od nje ne male dusevne i fizicke napore slicno plivacu, koji treba da uroni u bucan vodopad.

Detinjstvo

Rodila sam se u cistopolju. To je mali grad na Kami u Tatariji. Otac, Vasilij Rukabinikov, je otiao na front kao dobrovoljac. Poginuo je na Brjancini, u partizanima. Mama, Ekaterina, se ponovo udala za starijeg – on je 30 godina bio stariji od nje. Ja sam ga zamrzela, tako da sam bezala od kuce. Obrela sam se u decijem domu kao siroce. Na kraju rata obucili su me zajedno sa drugaricama za masinca i poslali u rudnik u Sverdlovsku oblast.

Prvih dana smo se pobunili - zbog …..Mi smo maloletne, a rudari su tamo dosli. Prvog dana su nas nezgrapno grlili…Ali ja sam pobegla u Moskvu, drugu Voroilovu, zalivsi se. Dokopavajuci se visecih stepenica vagona, bili smo ocajni, hrabri. Nocevali smo u parku Gorki, u zbunju, pribijajuci se jedno uz drugo…

Voroilov

Ujutru ja , kao najmanja, iako su mi davali 12 godina, podjoh u izvidjanje. Izabrala sam ducancic starijeg cike. Prisla, upitala kako da nadjem Voroilova. Dekica je odgovorio da se upis na prijem vri na prijemnici Vrhovnog Saveta u Mohovoj ulici. Nasli smo tu prijemnicu.

Tu je bila gomila ljudi. 'Kuda?' - upitao nas je milicioner na vratima. 'K Voroilovu' - 'Zasto?'

-To cemo samo njemu da kazemo. Milicioner nas je doveo u neki kabinet. Za stolom je sedeo debeli nacelnik. Viknuo je na nas strogo: 'Govorite!' A ja dreknuh: 'Bezite devojcice!To nije Voroilov!" Takav smo zvuk culi da smo se svi razbezali. I tad videh kako Voroilov ulazi. Znala sam ga na osnovu fotografija. Uveo nas je sa sobom. Naredio je da se donese hleb, caj. Sasluao je i upitao:

'Hocete da ucite?' - 'Da'.

-Recite koji smer da napisem. Ja sam izabrala geologiju u Kelirovskoj oblasti. A tamo je isla sirotinja - povezivala se sa lopovima. Zbog gluposti i od gladi. Svidelo mi se kako zive: rizicno, lepo. Napravila sam tetovazu kako bi svi videli da sam …..Samo nije trajalo dugo: nasu druzinu su uhvatili. U zatvoru mi se nije svidelo.

Sin

-Kada sam izasla na slobodu zaklela sam se sebi da nikada vie ne dodjem iza resetaka. Udala sam se, otisla u Jakutu - u seoce Njiznij Kuran. Radila sam tamo u 'Jakutzolotu'. cak sam dobila orden - Radnik Crvenog znaka…U pocetku je u porodici sve bilo normalno, rodila sam sina, Sasenjku. Zatim je muz poceo da pije. I da me bije zbog ljubomore. Zatim se bacio. Nisam patila - tako sam se s njim namucila! A jos me je i bolest savladala. U pocetku nisam pridavala znacenje, a zatim kako je pocela da prtiska (nekoliko puta u sred bela dana sam ostajala bez svesti), posla sam lekarima. Ispitivali su me i nasli tumor u glavi. Upitili su me hitno u Krasnojarsk, na kliniku medicinskog instituta. Ja placem: 'Spasite me!'. Imam jednog sina, jos ide u skolu, ostace sam…Profesor Psahes je poceo da operise…Znala sam da je operacija opasna, bojala sam se strasno! Tada sam se setila Boga. Pre sam bila ateista, bogohulnica, ali je odjednom molitva dosla na um. Tacnije, duhovni stih kome me je jednom u detinjstvu jedna zena naucila. Zove se 'San Bogorodice'. O Isusu, svim Njegovim stradanjima, skoro celo Jevandjelje je u tim stihovima prepricano…Povezli su me na operaciju, a ja drhtim i sve 'San Bogorodice' sapcem…Dali narkozu, poceli da probadaju lobanju…Ja bol ne osecam ali sve cujem - kako s mojom glavom rade. Dugo su operisali. Zatim sam, kao kroz san cula, kako me po obrazima pljeskaju. Sve si prespavala - govore mi. Ja sam se porbudila od narkoze, mrdnula, htela da ustanem, podigla se i tu je srce stalo. A meni je nesto iz tela isteklo - moze biti iz haljine, skliznula…

Smrt

Kolica sa bezivotnim telom su odvezli u hladnu sobu bez prozora. Angelina je stajala pored. Videla je kako su njen les premestili na gvozdenu seciju.Kako su skinuli s nogu cipele, koje su bile na njoj za vreme operacije.Kako su privezali etiketu od museme i zatvorili vrata. U sobi je postalo mracno. Angelina se zadivila: ona je videla! - Udesno od mog tela je lezala neka zena sa na brzinu zasitim razrezom na stomaku, seca se monahinja. Bila sam porazena: pre je nikada nisam znala. Ali sam osetila da mi je skoro rodjena. I ta ja znam od cega je ona umrla desilo se zavrtanje creva. Meni je postalo strasno sa mrtvakinjom. Udarila sam vrata i prosla kroz njih! Izasla na ulicu - i zaprepastila se . Trava, sunce - sve je nestalo! Bezim napred, a nema puta. Kao privezana za bolnicu. Vratila sam se nazad. Vidim lekare i bolesnike u bolesnickim sobama i hodnicima. A oni mene ne primecuju. Glupa misao mi pade na pamet: 'Ja sam sad nevidljiv covek!' Samoj mi je postalo smesno. Pocela sam da se kokocem, ali me niko ne cuje. Trebalo je skroz kroz zid da prodjem - uspela sam! Vratila sam se u mrtvacnicu. Opet sam videla svoje telo. Zagrlila sam se (telo), pocela da drmam, i da placem. A telo se nije mrdalo. I ja sam zaridala, kao nikada u zivotu - ni ranije, ni kasnije nisam tako nikad ridala…

PRODUZETAK

Ad

Prica Matuska Antonija:

-Odejdnom, pored mene, kao iz vazduha, pojavile su se figure. Ja sam ih za sebe nazivala - vojske. U odeci kao Sv.Georgije Pobedonosac na ikonama.

Nekako sam znala da su oni isli za mnom. Pocela sam da se otimam. Vicem:'Ne dirajte me fasisti!' Oni su me bukvalno uzeli pod ruku. I unutar sebe sam cula glas: 'Sada ce saznati gde si se obrela!' Meni se zavrtelo u glavi, smracilo. I tako je navalilo - uzas! Bol i zalost neopisiva! Ja urlam, grdim a mene sve vise boli. O tim mucenjima ne mogu da pricam - nema tih reci da to opisem…I odjednom na desno uvo neko neto tiho sapce:'Rabo Bozija

Angelina, prestani da grdis manje ce te muciti…Ja sam ucutala. I iza ledja bukvalno osetila krila. Poletela sam nekud. Vidim: tinjajuci plamicak napred…Plamicak takodje leti, i ja se bojim i odmicem od njega. I osecam da desno od mene, kao ,mala pcela takodje neko leti. Pogledala sam dole, kada tamo puno muskaraca s crnim licima. Dizu ruke uvis i cujem njihove glasove:'Pomoli se za nas!' A ja sam pre toga bila neverujuca. U detinjstvu su me krstili, a zatim u Crkvu nisam isla. Odrasla sam u decijem domu, tamo

su nas sve ateisticki vaspitavali. Samo pre operacije sam se setila Boga.

Tu 'pcelicu' s desna ne vidim, ali je cujem. I znam da nije zla. Pitam je o ljudima: 'Ko je to i sta je to?' I umilan glas odgovara: 'To je tartar, mesto tame…' Shvatila sam da je to ad.

Raj

- Odejednom sam osetila kao da sam na Zemlji. Ali je sve mnogo …., lepse, cveta kao prolece. I miris je cudan, sve je blagouhano. Jos me je zapanjilo: na drvecu su istovremeno i cvetovi i plodovi - pa toga nema. Videla sam ogroman, izrezbaren sto, a za njim tri muska lica s istim veoma lepim licima, kao na ikoni 'Trojica'. A okolo mnogo - mnogo ljudi. Ja stojim i ne znam sta da radim. Doletele su do mene te vojske, koje su dolazile u mrtvacnicu, i postavili me na kolena. Ja sam se poklonila do same zemlje,

ali me vojska podigla i gestom pokazala da ne treba tako, vec ramena treba da budu prava, a glava na grudima. I poceo je razgovor s tima , sto su sedeli za stolom. Zapanjila sam se: oni su znali sve o meni, sve moje misli. I Njihove Reci o meni su bukvalno tekle: 'Sirota dusa koliko je grehova nakupila!' A mene je bilo uzasno sramota: odjednom sam se jasno setila svakog mog loseg postupka, svake rdjave misli, cak i one koje sam davno zaboravila. I odjednom sam pocela samu sebe da zalim. Shvatila sam da sam tako zivela, ali nisam nikoga krivila - sama sam svoju dusu pogubila…

GOSPOD

Iznenada sam shvatila, kako da nazovem Tog, Koji sedi u sredini i rekla:

'Gospode!' On se odazavao - u dusi je vec nastalo takvo rajsko blazenstvo. Gospod je upitao: 'Hoces na Zemlju?' - 'Da, Gospode! - A pogledaj okolo, kako je ovde dobro!' Podigao je ruke nagore. Ja sam pogledala okolo – sve je zasijalo, tako je bilo neobicno lepo! A unutar mene odjednom se rodila beskonacna ljubav, radost, sreca, - sve redom. I ja sam rekla: 'Oprosti

Gospode, ja sam nedostojna!' I odjednom mi je dosla misao o sinu; i ja sam rekla: 'Gospode imam sina Sasenjku, on ce propasti bez mene! Jadna sama se nisam zatvora spasla. Zelim da on ne propadne!'

Gospod odgovara: 'Vratices se, ali popravi svoj zivot!'- Ali ne znam kako!

- Saznaces. Na tvom putu ce se naci ljudi koji ce ti reci. Moli se! Ali kako? - Srcem i mislju!

Buducnost

I odjednom su mi otkrili buducnost: 'Udaces se za drugog coveka.' - Ko ce mene da uzme ovakvu?' - On c te sam naci. - Nije mi potreban vise muz, s prethodnim pijancem sam se namucila za ceo zivot.!' - Novi ce biti dobar covek, ali takodje ne bez greha. Sa Severa ne odlazi dok sina u armiju ne ispratis. Zatim cez sresti novog muza i udaces se. A zatim ti je sudjeno da nadjes brata. ' - Zar je on ziv? Ja od rata o Nikolaju nemam vesti!

-'Invalid je, u kolicima.' Nacices ga u Tatariji, i sama ces se s muzem tamo preseliti. Bices veoma potrebna bratu, negovaces ga i sama ces ga cuvati.

'Hoce li sa sinom sve biti u redu?' - 'Za njega se ne brini. On, kad

poraste odvojice se od tebe. Ali ti ne ocajavaj. Seti se Gospoda i pricaj ljudima o tome to si ovde videla! I seti se - obecala si ispraviti svoj zivot!'

Povratak

- Vec sam se obrela u svom telu. Osetila sam da mi je strasno hladno: smrzla sam se veoma. Pomolila sam se: 'Hladno mi je! I cujem glas na desno uvo:

Strpi se odmah cu doci za tobom! I tacno otvaraju se vrata, ulaze dve zene sa malim kolicima - hteli su da me voze na sekciranje. Dosli su kod mene a ja sam zbacila carsav. Oni - u viku i bez! Profesor Psahes, koji me je operisao, dolazi s lekovima. Govori: 'Moguce je da je ziva!' Svetli nekom lampom. A ja sve vidim, osecam, i zavrislo se tako, da nista nisam mogla reci, samo sam namignula. Odvezli su me u bolnicku sobu, oblozili termoforima, umotali u odecu. Kada sam se zagrejala, ispricala sam sta se desilo sa mnom. Boris Isakovic Psahes me je pazljivo saslusao. Rekao je da je posle moje smrti proslo tri dana.

Produzetak

- Jos u bolnici - govori matuska Antonija - ja sam napisala o tome, sta se sa mnom desilo u novinama 'Nauka i religija'. Ne znam da li su tampali. Profesor Psahes je nazvao moj slucaj jedinstvenim. Kroz tri meseca su lepo napisali.

Ocajanje

-Vratila sam se natrag u Jakutiju - govori matuska Antonija. Opet u Jakuzoloto, gde sam na dobroj poziciji bila. Radim, sina hranim. Pocela sam da idem u Crkvu i da se molim. Sve se desilo onako kako mi je na onom svetu bilo predskazano. Udala sam se a zatim sam ozenila sina. I starijeg brata Nikolaja, izgubljenog u ratu nasla - u Tatariji. On je bio sam samcat, invalid u kolicima, vec veoma bolestan. Preselili smo se u Niznjekamsk, blize bratu. Dali su nam tamo stan, kao severcima. Ja sam u to vreme vec bila u penziji. Negovala sam brata do njegove smrti. Sahranila, oplakala. A zatim se i sama razbolela. Probadalo me u krstima, u ustima mi je postalo kiselo. Trpela sam dugo. U poredjenju sa adskim mukama sve zemaljske bolesti su kao ubod iglom. Sin i muz su me nagovorili da podjem u bolnicu. Sa poliklinike su me uputili na ispitivanje u Kazanj. I tamo su nasli rak jetre. Rekli su da sam zakasnila za operaciju, da je metastaza vec pocela.

I takva tuga me je obuzela - predati se. Dosla mi je gresna misao: ' Kome sam potrebna ovakva, samo sam na teretu. Posla sam na most - da skocim. A pre nego sto sam se u vodu bacila resila sam s nebom da se oprostim. Spustila sam oci i videla krstove i kupolu. Hram. Mislim: pomolicu se poslednji put pre nego se utopim. Dosla sam u Sabornu Crkvu. Stojim pred ikonom Bogorodice i placem. Odjednom zena sto je u hramu skupljala, primetila je moje suze, prisla i upitala sta mi se desilo. Ispricala sam joj o raku, o tome da je muz poceo da pije, da nikome nisam potrebna, da sin ima svoju porodicu i da sam mu ja samo teret. Da sam htela ruku na sebe da podignem. A zena meni govori: 'Ti treba sada da odes u Nabereznije celnji. Tu je dosao cudesan bacuka, arhimandrit Kiril iz Rige. On sve na svetu leci!

Arhimandrit

Matuska Antonija pokazuje fotografiju svestenika koja visi u njenoj keliji.

Na snimku je - blagog lica, stasit bacuka sa dva krsta na odezdi.

- To je moj duhovni otac - umilno govori monahinja. - Arhimandrit Kiril Borodin. cudotvorac i pravednik. Stradao je za veru u vreme sovjetske vlasti. On je sam lekar po obrazovanju, mnoge ljude iscelio. 1998-e godine je otisao Gospodu. On ne samo da mi je spasao zivot, vec mi je dusu iscelio.

Dola sam tada u Nabereznije celnji na recenu mi u Crkvi adresu, cak kuci u Niznjekamsk nisam svracala. Red u stanu u kojem je otac Kiril primao, se oduzio. Mislim, treba cekati celu noc. Odjednom se vrata otvaraju, izlazi svetenik i meni mase rukom: 'Matusko dodji!' Zvao me je k sebi. Stavio mi je dlan na glavu:'Ah, kako si ti bolesna'. I odjednom me je obuzela radost kao onda u onom svetu pred Gospodom…Htela sam da kazem ocu Kirilu sve o sebi, o tome da sam na onom svetu bila, ali me je on zaustavio: 'Ja sve o tebi znam.'

Manastir

- Odejdnom bacuska meni govori: 'Putuj u Elabugu, tamo se nalazi manstir.

Recices matuski Evgeniji, da sam te ja poslao', govori matuska Antonija. Ja sam se zbunila: 'Sta Vam je bacuka? Imam muza i sina.' Odjednom otac Kiril izrece cudne reci: 'Nemas ti nikoga!'Ja ropcem: 'Vec je noc.' A on strogo: 'Blagoslovim, idi!' Kuda da se denem? Posla sam na raskrce. Putnicki autobusi su vec svi otisli. Odjednom neki muskarac koci: 'Ko je za Elabugu?'Dovezao me je do samog manastira. Tamo su vec cekali. Pocela sam da zivim u manastiru i da se molim. A snage je ponestajalo. Vec sam malo sta mogla: jetra je sasvim otkazivala…Jednom usnim ovakav san. Vidim cetiri muskarca, odevena u belo. Oni su oko mene. Ja lezim, a jedan od njih govori:' Tebe ce sad boleti. Istrpi, rak ce proci'. Ujutru sam se probudila, a jetra ne boli. Apetit se pojavio - navalila sam na hranu. Jedem sve sto sam ranije odbacivala - zemicku, supu. Bar da jednom u krstima probode! Odejdnom, otac Kiril doputova. Ispricala sam mu o strasnom snu.

Pitam: 'Ko me je u snu iscelio?' A bacuka odgovara: 'Zar se to desilo? To je milost Bozija!'

Sin

-Otac Kiril me je blagoslovio da otputujem kuci u Niznjekamsk - da uzmem stvari i sredim dokumenta - prica matuska Antonija. - Doputovala, a sin i muz su me zaboravili. Mislili, da sam vec umrla. Muzu sam objasnila da treba da se razvedemo, da ja zelim u manastir, dusa zeli Bogu da sluzi. On se smirio. A sin - nikako: 'Ne pustam te!' Stavio mi je pseci lanac. Tri dana me je drzao tako, cak i u toalet me vodio na lancu. Ja sam se molila da Gospod urazumi sina. Dopustio mi je sada da odem u manastir. Iza ledja je doviknuo: 'Sin se tebe odrice.' Postrigli su me u monahinju po imenu Antonija. U prevodu sa grckog to znaci 'dobijeno mesto'. U manastiru sam promenila svoj zivot, kako sam tad Gospodu obecala. Zatim su me blagoslovili da gradim novi manastir u Vjatskim Poljanama, postavili me za nastojateljicu. Sluzila sam tamo. A posle infarkta molila se da me Gospod uzme. Doputovala u Pskov, potom se obrela u Pecori. Ovde, pokraj svetih mesta lakse je i moliti se i disati…

Dar

O matuski Antoniji u Pecori govore sa ljubavlju. Pricaju to pored velikog dara da utesi ljude ona ima i dar da vidi duhovnim ocima.

-Bilo je vremena kada sam neverovatno 'videla' - govori matuska Antonija. Zatim sam zamolila Gospoda da mi oduzme taj dar. Teko je to.

- Rekli su mi da ste videli cudo u hramu: tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.

- To je bilo na Pashu, kada su Carska Vrata, koja zatvaraju ulaz u oltar, otvorena. Stojim ja pored Carskih Vrata, cekam Pricest. I posmatram kako svetenici u oltaru savravaju tajinstvo, vade iz prosfore cestice….Mislim se: kako ce hleb postati Telo Hristovo? I odjednom je na Oltaru kao sunce zasijalo. Vidim – umesto prosfore Mladenac lezi. Prelep, sav se svetli. A svetenici Njega … u grudi! Povikala sam : 'Ne bodite Mladenca!' Ljudi me gledaju, ne shvataju u cemu je stvar. A ja vidim: casa zlatna, za Pricest, izgleda prozracna, skoro staklena. I sama se puni Krvlju. Posle Sluzbe sam sa strahom pricala o svemu svom duhovniku. On me je umirio: 'Gospod ti je pokazao cudo, raduj se!'

- Evo i zivim u radosti. Hocu svima da kazem: nema smrti, postoji zivot vecni! Treba samo voleti bliznje i biti veran Gospodu.

- A buducnost predskazujete?

- Ne. Jedno znam: Rusiju cekaju teska iskusenja. Ali ako postanemo bolji Gospod ce nam oprostiti…

prevod. R.M.

Zitija svetaca za 8. maj/25. april, godine 2008.

1. SV. APOSTOL I JEVANDJELIST MARKO

  Saputnik i pomocnik apostola Pavla, Marko bi umoljen od Rimljana da napise spasonosnu nauku Gospoda Isusa Hrista, Njegova cudesa i zivot Njegov. Tako Marko napisa Sveto Jevandjelje koje vide i sam apostol Petar i posvedoci kao istinito. Od Petra Marko bi postavljen za episkopa u Misiru. Marko uspe da poseje seme nauke Hristove po Liviji, Amonikiji i Pentapolju, a zatim predje u Aleksandriju, gde osnova crkvu, postavi episkopa, svestenike i djakone. Pred napadima neznabozaca odbeze u Pentapolj, ali se posle dve godine ponovo vrati u Aleksandriju. Tad ga uhvatise neznabosci, vezase ga i pocese vuci po kaldrmi vicuci "povucimo vola u obor". Ranjena i iskrvavljenja bacise ga u tamnicu gde mu se javi najpre angle nebeski a potom i sam Gospod koji mu rece: "Mir tebi, Marko, jevandjeliste moj", na sto mu Marko odgovori: "Mir i Tebi Gospode moj Isuse Hriste". Sutradan Marka ponovo vukose kaldrmom. Sav iznuren i izmozden Marko izusti: "U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj" i izdahnu. Njegove mosti behu casno sahranjene i kroz vekove isceljivahu ljede od svake muke i bolesti.

2. SV. ANIAN, DRUGI EPISKOP ALEKSANDRIJSKI

  Kad je sv. Marko stupio iz ladje u Aleksandriji, rascepi mu se obuca na jednoj nozi i on je dade nekom obucaru, po omenu Anian, da je popravi. Sijuci obucar probode silom levu ruku, i poce teci krv i obucar jaukase od bola. Tad apostol zamesi prasinu s pljuvackom i pomaza ranu i odjednom posta ruka zdrava. Udivi se Anian cudu i pozva Marka u svoj dom. Cuvsi Markovu propoved, Anian se krsti i sav njegov dom. Toliko blagocesce i revnost pokaza Anaian na delu Bozjem da ga sv. Marko rukopolozi za episkopa.

Zitija svetaca za 7. maj/24. april, godine 2008.

1. SV. MUC. SAVA STRATILAT

Vojvoda u Rimu u vreme cara Aurelijana, javno ispovedi Hrista Gospoda, zbog cega ga car baci na strasne muke. Siban, gvozdjem strugan i svecama spaljivan, Sava ostade ziv i zdrav, sto natera njegovih 70 drugova, vojnika, da i oni prime veru Hristovu, nakon cega ih odmah posekose. Sv. Savi se u tamnici javi sam Hristos u velikoj svetlosti i krepljase mucenika. Osudjen na smrt potopljenjem u vodu i pogubljen 272. godine.

2. PREP. JELISAVETA

Monahinja u manastiru sv. Kozme i Damjana u Carigradu, cuvena zbog svog milosrdja prema bolnim i stradalnim. Darom kojim Bog uzvrati njenu ljubav isceljivase razne bolesti. I po smrti mosti joj behu celebne te se na njenom grobu sticase mnostvo bolnika i stradalnika. Upokojila se mirno 540. godine.

3. SV. MUC. EVSEVIJE, NEON, LEONTIJE I LONGIN

Vojnici, drugovi sv. Djordja, koji, videvsi trpljenje i cudesa sv. Djordja, primise hriscanstvo i behu zbog toga poseceni.

4. SV. MUC. PASIKRAT I VALENTIN

Kada sudija nagovarase Pasikrata i brata mu Papijana, koji bese od vere otpao, da prinese zrtvu idolima, Pasikrat metnu ruku u oganj i rece: "Telo je smrtno i ognjem sagoreva, no dusa je besmrtna i ne oseca vidljive muke". Posecen s Valentinom 228. godine.

5. PREP. TOMA JURODIVI

Kad god po poslu manastirskom bese u Antiohiji, Toma se, Hrista radi, pravljase lud. Neki Anastasije ne hte da mu da milostinju za manastir nego mu udari samar. Tad Toma prorece: "Od sada niti cu ja sto primiti od Anastasija niti ce mi Anastasije moci sto dati". Sutradan umru obojica i tako se ispuni prorocanstvo Tomino. Toma se upokojio u Lafni kod Antiohije u vreme patrijarha Domina (546-560).

6. SV. NOVOMUC. LUKA I NIKOLA

Luka postrada za Hrista 1564, a Nikola 1776. godine.

Zitija svetaca za 5. maj/22. april, godine 2008.

1. PREP. TEODOR SIKEOT

Iz Sikea u Galatiji, jos kao desetogodisnjak predavase se trudnom postu i svenocnoj molitvi. Majka, bogata udovica, htede da ga posveti vojnom zvanju, ali joj se jednom u snu sv. Djordje i rece da je Teodor namenjen sluzbi caru nebeskom. Teodorov podvig nadmasivao je surovoscu podvige svih zivih podviznika njegovog vremena: mucio je telo i gladju i zedju i zeleznim okovima i svenocnim stajanjem na molitvi. Bog ga darova velikim mocima nad zlim dusima i bolestima ljudskim i Teodor se procu kao cudotvorni iscelitelj. Zbog velike cistote i duhovnosti bude i preko volje posvecen za episkopa Anastasiopoljskog. Na sluzbi provede 11 godina i onda umoli Boga da ga oslobodi episkopske sluzbe i da se vrati u svoj manastir. Skoncao 613. godine.

2. SV. MUC LEONID

Otac Origenov, postradao za Hrista u Aleksandriji 202. godine. Najpre mu carskim ukazom sve imanje oduzeto, a potom na smrt osudjen. Origen mu pisao u tamnicu: "Oce, ne brini za nas, i ne izbegavaj mucenistva zbog nas dece".

3. PREP. MONAH VITALIJE

Kao mlad inok u Aleksandriji, Vitalije napravi spisak svih bludnica u gradu. Preko dana je radio kao najamnik najteze poslove, a nocu bi odlazio kod razvratnica, davao im novac i razgovarao cele noci ne bi li ih naterao da se ostave razvrata. Isao bi svaku noc od jene do druge bludnice. Cim bi se zatvorili, Vitalije bi omolio zenu da legne i spava, a on bi se molio Bogu za gresnicu. Tako je mnoge gresnice ubedio da se ostave svog prljavog zanata. Kako Vitalije ovaj svoj podvig nikom nije javno priznao, te ljudi nisu znali kojim to poslom on ide nocu kod razvratnica, postade Vitalije sablazan za celu Aleksandriju. Ljudi su ga na ulici ruzili, pljuvali, pa i tukli. Kad umre, tek tada se dozna istina. Na njegovom grobu pocnu se dogadjati mnoga cudotvorna iscelenja. Popljuvan od ljudi bio je proslavljen od svevideceg Boga.

Zitija svetaca za
3. maj/20. april, godine 2008.

1. PREP. TOEDOR TRIHINA

Carigradjanin, sin bogatih roditelja, ostavi sve i nastani se u pustinjskom manastiru u Trakiji. Spavao na kamenju i isao gologlav; odevao se u jednu haljinu od kostreti zbog cega je i prozvan Trihin ili Kostret. Bog ga obdari velikim darom cudotvorstva i za zivota i po smrti. Mirno skoncao oko 400. godine. Telo mu se pokazalo mirotocivim.

2. PREP. ANASTASIJE SINAJSKI

Iguman gore Sinajske, najpre dugo bio monah pd slavnim Jovanom Lestvicnikom. Veliki podviznik ali i krasnoreciv pisac zitija i poucnih spisa. Vodio zestoku borbu protiv jeretika akefalita (bezglavnika) koji su poricali IV Vaseljenski sabor (Halkidonski). Umro u dubokoj starosti 685. godine.

3. BLAZENI ANASTASIJE SINAIT

Patrijarh Antiohijski, izabran u vreme Justinijana, cuven zbog cistote zivota, velike duhovne ucenosti i tvrde vere. Kada Justinijan pade u doketsku jeres, protiv njega njaglasnije ustadose patrijarh carigradski Evtihije i Anastasije. Justinijan uspe da protera Evtihija ali ne i Anastasija jer mu ne mogase naci nikakve zamerke u zivotu. Ali naslednik njegov Justin iskoristi neke klevete i protera Anastasija. U progonstvu on provede 23 godine i bi ponovo vracen na presto antiohijski za vreme cara Mavrikija. Upravljase crkvom jos 6 godina i skonca 599. godine.

4. BLAZENI GRIGORIJE PATRIJARH ANTIOHIJSKI

Jermenin, iguman manastira Farana pod gorom Sinajskom, bi protiv svoje volje postavljen za patrijarha kada je prognan blazeni Anastasije. O njemu pohvalno pise Sofronije. Odlikovao se preelikim milosrdjem, narocito prema gresnicima. Upokojio se 593. godine.

5. SV. APOSTOL ZAKHEJ

Bio najpre carinik i gresnik. Kada ga Gospod vide u Jerihonu na drvetu (Lk. 19, 1), udje u dom njegov i privede ga pokajanju. Zakhej sledovase apostolu Petru koji ga postavi za episkopa u Kesariji Palestinskoj.

6. PREP. ATANASIJE METEORIT

Rodjen 1310. godine. Podvizavao se u Sv. Gori. Osnovao cuveni manastir Meteor u Tesaliji. Imao veliki dar prozorljivosti i cudotvorstva.

. PREP. JOVAN VETHOPESCERNIK

Podvizavao sa u tzv. Vethoj Pesceri ili lavri Haritona Velikog u Palestini. Ziveo i upokojio se u 8. veku.

2. SV. MUC. HRISTOFOR, TEONA I ANTONIN

Mladi oficiri u vreme Dioklecijana, odbacise oruzje i stadose pred cara i ispovedise se u ime Hristovo, kad videse muke sv. Djordja. Zbog toga i sami budu stavljeni na muke i najzad budu baceni u oganj, u Nikomidiji 303. godine.

3. SV. TRIFUN PATRIJARH CARIGRADSKI

Prost, ali cist i blagocestiv starac, bese postavljen za patrijarha jer se car Roman, po smrti patrijarha Stefana, postide da postavi svog jos maloletnog sina Teofilakta. Kad Teofilakt udje u dvadesetu godinu, Trifun se ne htede dobrovoljno skloniti sa prestola, ne zbog vlastoljubivosti, nego sto smatrase za veliku sablazan da se tako mlad covek uzdize na tako odgovoran i tezak polozaj. Spletkom nekog zlog episkopa Trifunu bi izmamljen potpis na cistoj hartiji, pa se u dvoru iznad potpisa napisa toboznja ostavka patrijarhova. Nasta zbog toga velika smutnja i narod i svestenstvo stadose uz Bozjeg coveka Trifuna. Car ga silom ukloni i posla u manastir. Nakon dvije godine i pet meseci Trifun se upokoji u manastiru 933. godine.

4. PREP. MUC. AGATANGEL

Iz Trakije, svetovno mu ime bese Atanasije. Bio sluga u Turaka, pa ga ovi nasilno poturce. Kao pokoajnik, on se zamonasi u Sv. Gori, u Esfigmenu, ali mucen savescu on pozeli da krvlju svojom opere svoj greh. Ode u Smirnu, gde su ga Turci i bili poturcili, i pokaze im krst i ikonu Vaskrsenja Hristovog. Posecen na ovaj dan 1819. godine u svojoj 19. godini. Po smrti se ziv javio svom duhovniku Germanu.

5. PREP. SIMEON BOSI

Utvrdjivao hriscane u veri na balkanskom prostoru. Hodio bos, zbog cega je i prozvan Bosi. Podvizavao se u Sv. Goir i kratko vreme bio iguman Filotejskog manastira.

Zitija svetaca za
1. maj/18. april, godine 2008.

1. PREP. JOVAN

Za ikonoboraca, u vreme cara Lava Jermenina, stavljen na muke zajedno sa svojim uciteljem Grigorijem Dekapolitom i sv. Josifom Pesmopiscem. Posle Grigorijeve smrti postao iguman Dekapolitovog manastira u Carigradu. Skoncao mirno oko 820. godine.

2. SV. MUC. JOVAN NOVI JANJINSKI

Posle smrti roditelja, zanatlija Jovan se preseli iz Nanjine u Carigrad, neposredno nakon pada grada pod Turke. Kako mu je radnja bila medju poturicama, ne mogase da otrpi njihovu neveru i pocne da se raspravlja s njima o veri i da ih kori zbog izdajstva. Tada ga lazno optuzise da je toboz presao ranije na islam, pa se sad ponovo vratio u hriscanstvo, te ga posle mucenja i batinjanja gvozdenim sipkama bacise u tamnicu. Sledeci dan - bese dan Vaskrsenja Hristovog - ponovo ga izvedose na mucenje a on pevase "Hristos voskrese iz mrtvih". Zatim ga osude na smrt spaljivanjem. Kad vide oganj, Jovan sa radoscu potrca u vatru, a mucitelji njegovi ga izvadise i osudise na posecenje macem. Posle toga bacise mu glavu i telo u oganj. Docnije hriscani razgrnuse pepeo, sabrase njegove ostatke i sahranise ih u Velikoj crkvi u Carigradu. Skoncao je na ovaj dan 1526. godine.

3. SV. MUC. VIKTOR, ZOTIK, ZINON, AKINDIN I SEVERIJAN

Svi muceni i stradali u vreme Dioklecijana, jer su, videvsi muke sv. Djordja, primili hriscanstvo.

Zitija svetaca za 30./17. april , godine 2008.

1. SVEST. MUC. SIMEON EPISKOP PERSIJSKI

  Mucen u vreme cara Savorija, sa svoja dva prezvitera, Avdelajem i Ananijom. Postradali 341. ili 344. godine.

2. SV. AKAKIJE EP. MELITINSKI

  Podvizavao se u rodnoj Meletini, gde je postao spiskop. Ucestvovao na Trecem vaseljenskom saboru koji osudi Nestorijevo zlohuilstvo Bogomatere. Skoncao 435. godine.

3. SV. AGAPIT PAPA RIMSKI

  Poslat od Teodota, kralja Gotskog, caru Justinijanu u Carigrad, da odvrati ovoga od pohoda protiv Gota. Pomogao da se u Carigradu utvrdi Pravoslavlje. Skoncao 536. godine.

4. PREP. SAVATIJE I ZOSIM

  Osnivaci podviznicke obitelji na Soloveckom ostrvu u Belome Moru. Savatije se upokojio 1435, a Zosim 1478. godine.

 

NEKA SVAKOM RODITELJU KOSOVO I METOHIJA BUDE JEDNA OD PRVIH REČI KOJE ĆE ŠAPNUTI SVOM NOVOROĐENOM DETETU
Vaskršnja poslanica

Danas se sve i sva ispuni svetlošću: i nebo, i zemlja, i podzemni svet.
Stoga neka sva tvorevina praznuje Vaskrsenje Hristovo, jer se njime učvršćuje.
Ovim rečima velikog crkvenog pesnika čestitamo vam Praznik Hristovog Vaskrsenja i pozdravljamo vas, draga deco duhovna, sveradosnim pozdravom:
HRISTOS VASKRSE!

Posle Velikog Petka, najveće tragedije čovečanstva, ali i slave Božje, kada je čovek bio nemilosrdni sudija Ljubavi Božjoj, kada je osudio na smrt Bogočoveka Hrista, kada su laž, prevara i obmana hteli da likuju nad Raspetim Hristom, kada su se nebo, i zemlja, i podzemni svet postideli nedela roda ljudskoga i tama sve obuzela - evo nam Dana PROLASKA i PRELASKA Bogočoveka Hrista iz smrti u život, iz tame groba u svetlost Dana. Evo Dana nad danima, Vremena nad vremenima, kada Vaskrsli Gospod pokida okove greha, smrti i đavola, kojima čovečanstvo, a sa njim i celokupna priroda, behu okovani! Evo Dana naše slobode i radosti! Vaskrsenjem Hristovim sve i sva ispuni se novom svetlošću večnog života. Zato, radujmo se i veselimo se Pashi Gospodnjoj, Prazniku slobode i života! Sužnji tame najviše se raduju slobodi svetlosti. Vaskrsenjem Hristovim pobeđena je vekovna nepravda koju su greh i smrt nanosili čoveku. Sveti apostol Pavle u vaskršnjem ushićenju pobedonosno pita: Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda? Nema ih! - jer je žalac smrti polomljen, ad ispražnjen, a sužnji ada oslobođeni.
Svetlost sveta kao Sunce novog života zasija iz groba, kao što pre stradanja zasija na gori Tavoru. Neka se sva tvorevina raduje Vaskrsenju Hristovom, jer slabo i nemoćno postaje jako i moćno, učvršćuje se. U Vaskrsenju Hristovom čitav univerzum se izmenio. Zato ono jeste novo stvaranje sveta i novo rađanje čoveka, ovog puta iz samog Života koji Vaskrsli Hristos daruje svetu i čoveku. ,,Ja sam Put, Istina i Život", kaže za Sebe Gospod.
Vaskrsli Hristos javio se ženama mironosicama i preplašenim apostolima, koji se zbog straha od Judeja bejahu razbežali, sabra ih oko Sebe i učvrsti ih u veri rečima: Ne plašite se! Ja pobedih svet! - svet koji Ga je pre samo nekoliko dana osudio i razapeo na krstu. Upravo tako, On danas i uvek sabira sve nas oko Sebe i jednako poručuje: Ne bojte se, jer Ja pobedih svet! Videvši i iskusivši slavu Njega Vaskrsloga, slavimo Ga i kličemo svetu: Hristos vaskrse, narodi! Hristos vaskrse, slavite! Hristos vaskrse, verujte! - Jer, ,,propovedamo ono što oči naše videše, ruke naše opipaše", kako kaže sveti apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov, ,,da i vi verujući život večni imate". Naša vera je vera krsnovaskrsnog iskustva. Mi znamo i zato verujemo. Znanje stečeno iskustvom jeste najveća potvrda vere.
Pre Svoga stradanja, pogrebenja i Vaskrsenja, Gospod izvede trojicu Svojih učenika na goru veoma visoku. To beše gora Tavor. Na njoj, u tajni svoga Preobraženja, otkri im tajnu Svoga bogočovečanskog bića, koje će njima i celom svetu biti opitno poznato po Njegovom Vaskrsenju. Projavljivanje božanske sile i slave bi propraćeno svetlošću netvarne blagodati koja jeste u Hristu i koju svet primi Vaskrsenjem Njegovim. Svet bez Hrista jeste svet mraka. Svet sa Vaskrslim Hristom - svet je večne svetlosti, svetlosti koja osvetljava svaki deo naše duše, našeg bića. Zato i jesmo deca svetlosti. Od Njega, Svetlosti života, i mi primismo svetlost da svetlimo svetu. Zato nam Gospod i poručuje: ,,Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima."
Samo Vaskrsli Hristos jeste krajeugaoni Kamen naše vere i našeg života. Istovremeno, On je krajeugaoni Kamen i bogočovečanska Glava naše svete Crkve. Drugog kamena niko drugi ne postavi, niti može postaviti. Kad učenici upitaše svetog Jovana Krstitelja da li je on onaj koji treba da dođe ili drugog da čekaju, on im odgovori: ,,Ja nisam dostojan ni remena odrešiti na obući Njegovoj!" To reče sveti Prorok i Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan, koji položi ruku svoju na glavu Spasitelja. Ako on, najveći među rođenima od žene, tako kaže, kako je onda moguće da neko proglasi sebe vidljivom glavom Crkve, nepogrešivim vikarom Sina Božjeg na zemlji? Bože sačuvaj! Naša sveta Crkva sa svojim sveštenstvom i vernim narodom čvrsto stoji u hristovaskrsnoj veri svetih proroka, apostola, mučenika i svetitelja. Istovremeno, mi smo Crkva kojoj Bog daje snagu da bude i Crkva dijaloga sa svim ljudima i narodima, sve prizivajući na prosvećenje svetlošću Vaskrsloga Hrista. Ne zatvaramo se u sebe niti Hrista zatvaramo u uske granice svoga razuma. Naprotiv, svedočimo Svetlost svetu i drugima, svedočimo Istinu poput svetih apostola, svetitelja, mučenika i prepodobnih. To je ono po čemu nas svet prepoznaje da smo Hristovi, jer, kako kaže sveti apostol Pavle: ,,Svima sam bio sve samo da bih nekoga pridobio za Jevanđelje Hristovo..."
Šta za nas koji živimo dve hiljade godina posle Vaskrsenja Hristovog predstavlja Vaskrsenje Hristovo? Da li samo uspomenu ili sećanje? Da li samo običajno slavljenje ili nešto mnogo više i dublje? Blagodat Vaskrsenja Hristova je neiscrpni izvor spasenja čoveka i sveta u svakom vremenu i prostoru. To je apsolutna i potpuna promena čoveka i sveta koju Bogočovek Hristos svojim Dolaskom i Vaskrsenjem donese. Dakle, istu i jednaku snagu i moć ima Vaskrsenje Hristovo i za njegove savremenike i za nas koji ga posle dvadeset vekova slavimo. Sveti apostol Pavle uverava da sa Hristom večno živimo, jer ,,jednim opravdanjem (Vaskrsenjem) dođe na sve ljude opravdanje života!..." (Rm 5, 18). ,,...Hristos, ustavši iz mrtvih, više ne umire, smrt više ne vlada njime... Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem" (Rm 6, 8-11). Vaskrsenjem su spaseni i prošlost i sadašnjost, i budućnost.
U ove dane pashalne radosti, u vreme božanske milosti prema svima i svakome, ne možemo, a da se ne setimo ljudske nepravde i nasilja moćnika ovoga sveta nad našim Kosovom i Metohijom, nad Srbijom i celokupnim srpskim narodom. Kosovo i Metohija su sastavni deo života svakog pravoslavnog Srbina, kao što je i svaki Srbin neraskidivo povezan sa Kosovom i Metohijom. Znajući to, kreatori ove istorijske nepravde upravo su hteli da nam nanesu najdublju moguću ranu, neizrecivi bol i patnju - bol i patnju koja nas upućuje na jedinstvenu, spasonosnu golgotsku patnju Gospoda našega.
Kosovo i Metohija nije samo pitanje srpske teritorije. Pre i iznad svega, to je pitanje našeg duhovnog bića, jer smo se sa Kosovom i Metohijom rađali, rasli, živeli i sazrevali kao ličnosti i kao narod, živeli i umirali sa kosovskim zavetom: ,,Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka!" Zato je pitanje Kosova i Metohije toliko životno, psihološki i duhovno-mistički vezano za svakog od nas. Dobro to znaju silnici ovoga sveta i upravo žele kolektivno da povrede i kazne pravoslavni srpski narod; žele da ga slome i satru, da od njega naprave bezobličnu masu, da mu oduzmu srce iz nedara... Pokoravajući se Hristovoj volji i nauci, mi obelodanjujemo njihovo bezakonje, njihovo licemerstvo, po mnogo čemu slično onom Pilatovom pranju ruku u krvi Pravednika.
Imajući Kosovo i Metohiju u srcu, u neprestanom staranju za našu braću i sestre i sve koji onde pate, imajući živo Kosovo i Metohiju danonoćno u sebi, niko nam ga nije oteo i ne može nam ga oteti. Otaybina je srce čoveka, kaže jedan pesnik. Mi smo u svoja srca postavili Kosovo i Metohiju. Pozivamo sve pravoslavne Srbe da kosovski zavet u potpunosti ispunimo, a to je svetolazarevski zavet. Ako držimo taj zavet, niko nam neće oteti Kosovo i Metohiju, ni ovoga ni onoga veka, kao što niko nije mogao jevrejskom narodu oteti njegov sveti Jerusalim. Pozivamo sve, počevši od političara i naučnika do najskromnijih i najmlađih sinova i kćeriju naše Otaybine, da svojim radom i čestitim življenjem zaslužimo i sačuvamo pred Bogom Kosovo i Metohiju.
Neka naučnici svojim naučnim radovima brane Kosovo i Metohiju! Neka umetnici svojim stvaralaštvom izraze lepotu i suštinu našega Kosova i Metohije! Neka sportisti svoje sportske uspehe zavetuju Kosovu i Metohiji! Neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu! Neka svaki ratar prvu brazdu zaore i posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti i pokloni Kosovu i Metohiji! Neka svaki političar svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posveti odbrani Kosova i Metohije! Neka svaki duhovni pastir svoju prvu molitvu Bogu uznese za Kosovo i Metohiju!
To je poziv na borbu neprestanu koja će biti Bogu mila, a naša molitva od Njega uslišena, jer pitanje Kosova i Metohije ne predajemo u ruke varljivih ljudi i njihovih interesa već ga predajemo Bogu i sudu Njegovom. Kao što je nekada Psalmopojac pevao otetom i razrušenom Jerusalimu, i mi pevajmo u duhu kosovskog zaveta: ako zaboravim tebe, Kosovo, ako zaboravim tebe, Metohijo, neka me zaboravi desnica Gospodnja! Neka se prilepi jezik moj uz nepca moja ako se tebe ne setim, ako ne istaknem Kosovo i Metohiju za početak veselja moga.
Draga deco duhovna, živimo u teškim vremenima globalizacije, u vremenima gaženja osnovnih ljudskih prava - prava čoveka na život, prava deteta da bude rođeno, prava roditelja da svoje dete vaspita i vodi, prava majke da bude brižna majka svom detetu i supruga svome mužu, prava čoveka da bude čovek! Stvara se čudovišna globalistička civilizacija po meri izopačenog morala, bez kvasca večnog smisla ljudskog života. Takva civilizacija, sve dok je u suprotnosti sa Vaskrslim Hristom i Njegovom blagom naukom, ne može preživeti. Imajući to u vidu, budimo mudri i oprezni kada prilazimo nezdravoj trpezi ponuda ovoga sveta. Izaberimo sa nje samo ono što je za Hrista vredno i dostojno našeg zvanja i dostojanstva. Sve psevdocivilizacijsko, izvitopereno i nehumano odbacimo, kao što je Hristos odbacio ponudu kušača na Gori kušanja: ako mi se pokloniš, sve ovo što vidiš biće tvoje!
Mi znamo pravi odgovor: Pisano je: samo Bogu služi i Njemu Jedinom se klanjaj!
Posebno pozdravljavamo našu braću u dijaspori: u Sjedinjenim Državama Amerike, u Kanadi, u Australiji, u zemljama Azije, Afrike i Evrope. Pozdravljamo ih i pozivamo da se u Hristu Isusu Vaskrslome slože i ujedine, da više nikada ne dopuste da ih dele i zavađaju.
Pozdravljamo našu braću i sestre u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji. Pozdravljamo svu Crkvu Božju rasprostranjenu po vaseljeni i sve ljude dobre volje. Sve pozivamo na mir, slogu i dobro svedočanstvo pred drugima. Obnovimo sebe Hristom Vaskrslim i svetlimo svetu dobrom i vrlinom! Sabrani u svetoj Liturgiji svoje svete Crkve, u dobru i dobrom svedočenju Istine, zagrlimo brat brata, pozdravimo jedni druge, ali i nebo i zemlju, sveradosnim pozdravom:

HRISTOS VASKRSE!
VAISTINU VASKRSE!
Povratak na vrh strane

VASKRS U EPARHIJI DALMATINSKOJ

VASKRS U EPARHIJI DALMATINSKOJ

Najveći hrišćanski praznik Vaskrsenje Hristovo (27.04.08.) svečano je proslavljen u svim crkvenim opštinama i manastirima Eparhije dalmatinske.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop dalmatinski G.G. Fotije služio je vaskršnje jutrenje i Svetu Liturgiju u manastiru Krki, gde se po tradiciji sabrao veliki broj pravoslavnih Srba iz Bukovice i kninskoga kraja. Poseban gost ovoga Vaskrsa u Krki bio je g. Dimitrios Dimitriu predstavnik Grčke ambasade u Zagrebu sa svojom porodicom.

Na Svetoj Liturgiji pročitana je poslanica Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Pavla u kojoj se govori o značaju praznika Vaskrsenja za život i spasenje čitavoga sveta, kao i o velikoj golgoti srpskoga naroda na Kosovu i Metohiji, koje je kao što je poznato nedavno nelegalno proglasilo samostalnost narušavajući time Povelju UN-a i čitav međunarodni pravni poredak.

Eparhija dalmatinska čestita svim svojim vernicima i svima ljudima dobre volje najradosniji praznik pobede i Vaskrsenja Hristovog!

HRISTOS VOSKRESE – VAISTINU VOSKRESE!

Broj komentara: 0
permalink print komentiraj


    27.04.2008. nedjelja

    ASFALTIRAN PRILAZ MANASTIRU LEPAVINI

    ASFALTIRAN PRILAZ MANASTIRU LEPAVINI

    image

    Osobito mi je zadovoljstvo obavijestiti vas da je ljubaznošću župana Koprivničko - križevačke županije gospodina Darka Korena, kao i nesebičnim trudom i zalaganjem predsjednika općine Sokolovac gospodina Vlade Bakšaja naš manastir dobio asfaltirani prilaz..

    image

    Danas na Veliki Petak uz prisutnost potpredsjednika hrvatske Vlade g. Damira Polančeca i ostalih uzvanika svečano je pušten u promet novoizgrađeni dio prometnice.

    Svima onima koji su nas posjetili poznato je što nam u uvjetima dugotrajnih kiša znači asfaltirani prilaz.

    image

    Ovih trenutaka radosnog iščekivanja Vaskrsenja Gospodnjeg i sami smo postali svjedoci velike moći hrišćanske ljubavi , brige i pažnje.

    Neka Presveta Bogorodica Lepavinska nebeskim darovima uzvrati svima koji su na bilo koji način učestvovali u zemaljskom prilogu našem manastiru.

    U man. Lepavina,25.04.2008.
    Arhimandrit Gavrilo (Vučković)

    Broj komentara: 0
    permalink print komentiraj


      27.04.2008. nedjelja

      dečani

      DECANE, 27. aprila 08 - Predsednik Srbije Boris Tadic istakao je da je u Visoke Decane došao sa porukom mira i dobre volje, ali i recima ohrabrenja i podrške srpskom narodu i sveštenstvu na Kosovu i Metohiji. "Imamo veliku obavezu da i u godinama koje dolaze ispunjavamo i naše dužnosti i da budemo posveceni i ovom mestu, i našem narodu na Kosovu, i našem Kosovu i našoj Srbiji", rekao je Tadic. Jutrenju u manastiru Decani prisustvovao je i ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžic, dok je srpski premijer Vojislav Koštunica bio u crkvi Svetog Djordja na Oplencu.
      Broj komentara: 0
      permalink print komentiraj


        27.04.2008. nedjelja

        ODRŽAN "SRPSKI MARŠ" I MITING PODRŠKE SRBIMA I SRBIJI

        ODRŽAN "SRPSKI MARŠ" I MITING PODRŠKE SRBIMA I SRBIJI



        MOSKVA
        , 27. aprila (Tanjug) – Više od 1.000 pretežno mladih ljudi okupilo se danas u Moskvi na mitingu podrške Srbiji, u borbi za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i bratskom srpskom pravoslavnom narodu na Kosovu i Metohiji, pozivajući Rusiju da u srpsku pokrajinu uputi vojsku radi zaštite srpskog naroda.

        U organizaciji ruskih nacionalno-patriotskih organizacija i pokreta, miting je počeo "srpskim maršem" i litijom koju je predvodio starešina crkve Nikole na Bersenjevki iguman Kiril (Saharov), a na njemu su istupili i predstavnici Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije.

        Učesnici, među kojima je bilo i predstavnika srpske zajednice u Moskvi, nosili su zastave Srbije i organizatora, Evroazijskog omladinskog saveza (ESM), pravoslavne ikone i zastavu sa mileševskim Belim anđelom, kao i majice i plakate na kojima je pisalo "Kosovo je Srbija", "Jedna duša – jedan narod" i "Rusijo, pomozi Srbiji".

        Učesnici marša uzvikivali su "Slava Srbiji, stidi se Ameriko", "Slava Rusiji, slava Srbiji", "Ruska vojska na Kosovo" i "Yankee go home".

        Na mitingu ispred hotela "Ukrajina" i preko puta zgrade ruske vlade, lider Evroazijskog pokreta Aleksandar Dugin rekao je da su Srbi "ruska savest" i da je Kosovo "dato u ruke albanskoj mafiji", a "zločinačka klika se proglašava za zaštitnika demokratije".

        "Naša braća su ostala tamo i žive kao u koncentracionom logoru", rekao je Dugin, dodavši da su Srbi na Kosovu, sa njihovim crkvama i manastirima, taoci novog svetskog poretka koji žele da naprave SAD.

        Kosovo je, istakao je on, bliže Rusiji nego što se misli, budući da se po modelu Hrvatske i namerama da se Ukrajina priključi NATO-u, želi odvojiti Ukrajina od Rusije.

        "Ukrajina je naše Kosovo", rekao je Dugin.

        Lider Evroazijskog pokreta je rekao da je ruska vlast zauzela ispravan kurs i da podržava srpske prijatelje, ali je uputio poziv državi da ruska vojska na Kosovu zaštiti Srbe, da ne bi bili izvrgnuti genocidu.

        Klicanju Dugina "Ruska vojska na Kosovo" pridružilo se i više stotina okupljenih.

        Na mitingu su istupili i predstavnici Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije, general Božidar Delić i Dušan Jeličić, koji su istakli da Srbija nikad neće odustati od Kosova.

        Naglašavajući da u Srbiji cene podršku ruskog naroda i države u borbi čiji je cilj očuvanje Kosova u sastavu Srbije, Delić je rekao da je "Srbija na isturenoj straži velike Rusije u samom srcu Evrope" i da je "jedini put savez sa Rusijom".

        To je put SRS i takva će biti politika "posle pobede na parlamentarnim izborima 11. maja", rekao je Delić, dodavši da će Rusija i Srbija "ponovo zajedno pobediti" i da je "duh pravoslavlja jači od duha globalizacije".

        Jeličić je zahvalio na svemu što je Rusija u Savetu bezbednosti UN učinila za Srbiju i na pomoći koju je pružila narodu na Kosovu.

        "Želimo da vidimo ruske vojnike u enklavama na Kosovu, ruski gasovod kako se gradi kroz Srbiju, da nam budete gosti i braća i da zajedno slavimo mnoge Uskrse", rekao je predstavnik SPS-a i dodao da je "jedina krivica Srbije što jedina, pored Belrousije, nije izdala Rusiju".

        "Na Uskrs, naš narod ne može da izađe slobodno iz svojih kuća, našu decu ubijaju, naši su manastiri iza bodljikave žice, naše sveštenike ubijaju", rekao je on.

        Deputat Jedinstvene Rusije Maksim Miščenko opisao je okupljenima zgrade u Beogradu srušene u bombardovanju i uputio je poruku Amerikancima: "Ruke dalje od naše braće".

        Lider ESM iz Kijeva Oksana Škoda kritikovala je vlasti Ukrajine što "nisu zauzele stav o Kosovu".

        "Potrebno je samo da pogledaju Rezoluciju 1244, gde su sve članice Saveta bezbednosti UN istupile za državni suverenitet Jugoslavije, čija je pravna naslednica Srbija", rekla je ona.

        Miting, koji su organizovali Evroazijski pokret, ESM i pokret Kosovski front - među čijim su osnivačima i Savez pravoslavnih horugvenosaca i moskovski ogranak Saveza ruskog naroda, odobrile su gradske vlasti, a red i mir je obezbeđivala moskovska policija. Miting je završen bez incidenata.

        Broj komentara: 0
        permalink print komentiraj


          27.04.2008. nedjelja

          vaskrs liturgija -beograd

          UPR:VASKRS-LITURGIJA-BEOGRAD

          U SABORNOJ CRKVI SLUŽIO EPISKOP HRIZOSTOM

          12:03 BEOGRAD, 27. aprila (Tanjug) - Praznik Vaskresenja Hristovog, hrišćanski praznik nad praznicima, kojeg danas slave sve pravoslavne crkve i vernici obeležen je liturgijama i u beogradskim hramovima.

          U beogradskoj Sabornoj crkvi svetog arhangela Mihajla svetu arhijerejsku liturgiju, u prisustvu velikog broja vernika, služio je episkop bihaćko-petrovački Hrizostom, član Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.

          Ovom jutarnjom liturgijom nastavlja se vaskršnje slavlje koje je počelo u ponoć prvom službom kojom se uz prva zvona posle dana žalosti, Velikog petka i Velike subote, u pravoslavnim crkvama objavljuje radost Vaskrsenja Hristovog.

          U Spomen-hramu svetog Save na Vračaru ponoćnu liturgiju je služio vikarni episkop patrijarha Pavla, atanasije Hvostanski.

          Jutarnju liturgiju u Crkvi svetog Marka služili su sveštenici tog hrama, a prisustvovao je i ministar vera Radomir Naumov, koji je po završenoj prazničnoj službi vernicima na poklon delio vaskršnja jaja.

          U tradicinalnoj vaskršnoj poslanici koju je u Sabornoj crkvi pročitao starešina hrama protojerej stavrofor Petar Lukić, patrijarh Pavle i srpski arhijereji pozvali su pravoslavne vernike da u se u dane vaskršnje radosti i dana "božanske milosti prema svima" sete ljudske nepravde i nasilja moćnika nad Kosovom i Metohijom, nad Srbijom i celokupnim srpskim narodom.

          Patrijarh srpski Pavle je u poslanici uputio poziv svima da svojim radom i čestitim življenjem daju doprinos očuvanju Kosova i Metohije i spasenju tamošnjeg srpskog naroda.

          "Kosovo i Metohija nije samo pitanje srpske teritorije. Pre i iznad svega, to je pitanje našeg duhovnog bića, jer smo se sa Kosovom i Metohijom rađali, rasli, živeli i sazrevali kao ličnosti i kao narod...I niko nam ga nije oteo i ne može nam ga oteti", poručje se u poslanici uz poseban poziv političarima "svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posvete odbrani Kosova i Metohije".

          Praznovanjem Vaskrsenja hrišćani naglašavaju svoju veru u pobedu života nad smrću i veru u hrišćansko spasenje koja rušeći starozavetna pravila uči ljude praštanju i ljubavi i otvara vrata spasenja i carstva nebeskog.

          Prema hrišćanskim jevanđeljima, događaj Vaskresenja se zbio na grobu Hristovom, a radosnu vest je ženama mironosicama, "Mariji Magdaleni i drugoj Mariji", saopštio anđeo blagovesnik Gavrilo.

          ''A lice njegovo bijaše kao munja i ođelo njegovo kao sneg'', zapisao je jevanđelist Matej opisujući arhangela Gavrila koji sedi na "grobnom kamenu" i pokazuje prstom na prazan grob.

          ''Ne bojte se vi, jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde, jer ustade kao što je kazao'', zapisano je u Jevanđelju po Mateju, a slično i u drugim jevanđeljima koja se završavaju porukama nove vere čiju propoved nastavljaju Hristovi apostoli.

          ''I bijahu jedno u crkvi hvaleći i blagosliljajući Boga'', zapisano je u poslednjem redu Jevanđelja po Luki kao preporuka o stvaranju jedinstvene vaseljenske crkve čiji je kanon uspostavljen na Prvom Vaseljenskom saboru, u Nikeji 325. godine.

          Pravoslavne crkve do danas poštuju odluku Nikejskog sabora da se Vaskrs ne može slaviti istovremeno sa jevrejskom Pashom, pa u zajedničkom vaskršnjem slavlju učestvuju i one koje su napustili stari julijanski kalendar i prihvatili gregorijansko računanje vremena.

          Vaskršnje slavlje je za vernike kraj Velikog posta, pa posle pričešća na liturgijama slede prvi mrsni zalogaji i bogate praznične trpeze.

          U pravoslavlju je običaj da se na Vaskrs dele jaja koja se, prema drevnom običaju, farbaju na Veliki petak u crvenu boju kao simbol - prolivene krvi Hristove.

          Prema predanju, prva jaja je caru Tiberiju poklonila Marija Magdalena koja je u Rim došla sa porukom o Vaskrsenju.

          Vaskrs hrišćani slave tri dana, pa su u kalendaru Srpske pravoslavne crkve crvenim slovom obeleženi Vaskršnji ponedeljak i Vaskršnji utorak.

          U SPC pravoslavni vernici razmenjuju pozdrave - Hristos vaskrse i - Vaistinu vaskrse!
          Broj komentara: 0
          permalink print komentiraj


            27.04.2008. nedjelja

            Bombaški napad na srpske mladiće na Kosovu

            Bombaški napad na srpske mladiće na Kosovu

            nebojsa - 27. april 2008.

            Trojica mladića srpske nacionalnosti povređena su rano u nedelju u centru Leška na krajnjem severu Kosova, kada je na njih bačena eksplozivna naprava iz vozila u pokretu. Povređeni su Milutin Vasović (22) i Slobodan Biševac (23), koji su zadržani na lečenju u mitrovičkoj bolnici, dok je Aleksandar Acković (22) posle ukazane lekarske pomoći pušten kući. Načelnik hiruškog odeljenja bolnice u Kosovskoj Mitrovici dr Radimir Janković izjavio je Tanjugu da su pacijenti van životne opasnosti. „Povrede su nanete gelerima od bombe, radi se o difuznim povredama po telu, ali bez oštećenja vitalnih organa. Rane su obrađene i pacijenti su u stabilnom zdravstvenom stanju”, rekao je dr Janković.

            Regionalni portparol Kosovske policijske službe (KPS) Besim Hoti izjavio da se incident dogodio oko 2.15 sati, kada je iz vozila marke „lada niva” na mladiće bačena eksplozivna naprava.

            Hoti je u izjavi Tanjugu dodao da su motivi za ovaj napad za sada nepoznati, ali da je KPS i UNMIK policija obavila uviđaj i počela istragu.

            Broj komentara: 0
            permalink print komentiraj


              27.04.2008. nedjelja

              Hristos voskrse


              Ispunimo kosovski zavet!

              - 27. april 2008.

              „Ako držimo taj zavet, niko nam neće oteti Kosovo i Metohiju, ni ovoga ni onoga veka, kao što niko nije mogao jevrejskom narodu oteti njegov sveti Jerusalim” Vreme globalizacije je vreme gaženja osnovnih ljudskih prava... Patrijarh srpski Pavle

              Kosovo i Metohija nije samo pitanje srpske teritorije. Pre i iznad svega, to je pitanje našeg duhovnog bića, jer smo se s Kosovom i Metohijom rađali, rasli, živeli i sazrevali kao ličnosti i kao narod, živeli i umirali s kosovskim zavetom: „Zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka!” Zato je pitanje Kosova i Metohije toliko životno, psihološki i duhovno-mistički vezano za svakog od nas. Dobro to znaju silnici ovoga sveta i upravo žele kolektivno da povrede i kazne pravoslavni srpski narod, žele da ga slome i satru, da od njega naprave bezobličnu masu, da mu oduzmu srce iz nedara... - kaže se u Vaskršnjoj poslanici, koju su vernicima i sveštenstvu uputili patrijarh Pavle i svi arhijereji SPC.

              SPC je u Poslanici pozvala pravoslavne Srbe da u potpunosti ispune kosovski zavet:

              „Ako držimo taj zavet, niko nam neće oteti Kosovo i Metohiju, ni ovoga ni onoga veka, kao što niko nije mogao jevrejskom narodu oteti njegov sveti Jerusalim. Neka naučnici svojim radovima brane Kosovo i Metohiju! Neka umetnici svojim stvaralaštvom izraze lepotu i suštinu našega Kosova i Metohije! Neka sportisti svoje sportske uspehe zavetuju Kosovu i Metohiji! Neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu! Neka svaki ratar prvu brazdu posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti i pokloni Kosovu i Metohiji! Neka svaki političar svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posveti odbrani Kosova i Metohije! Neka svaki duhovni pastir svoju prvu molitvu Bogu uznese za Kosovo i Metohiju...

              ...Draga deco duhovna, živimo u teškim vremenima globalizacije, u vremenima gaženja osnovnih ljudskih prava - prava čoveka na život, prava deteta da bude rođeno, prava roditelja da svoje dete vaspita i vodi, prava majke da bude brižna majka svom detetu i supruga svome mužu, prava čoveka da bude čovek! Stvara se čudovišna globalistička civilizacija po meri izopačenog morala, bez kvasca večnog smisla ljudskog života. Takva civilizacija, sve dok je u suprotnosti sa vaskrslim Hristom i njegovom blagom naukom, ne može preživeti. Imajući to u vidu, budimo mudri i oprezni kada prilazimo nezdravoj trpezi ponude ovoga sveta. Izaberimo s nje samo ono što je za Hrista vredno i dostojno našeg zvanja i dostojanstva. Sve pseudocivilizacijsko, izvitopereno i nehumano odbacimo, kao što je Hristos odbacio ponudu kušača na Gori kušanja: ako mi se pokloniš, sve ovo što vidiš biće tvoje!”

              Hristos vaskrse!

              Patrijarh Pavle sa svim arhijerejima SPC

              Broj komentara: 0
              permalink print komentiraj


                27.04.2008. nedjelja

                Hristos voskrese!

                Hristos voskrese!

                - 27. april 2008.

                Pravoslavne crkve slave danas Vaskrsenje Isusa Hrista, hrišćanski praznik nad praznicima, koji je osnova novozavetne propovedi i vere u spasenje. Proslava Uskrsa počela je ponoćnim bogosluženjima u svim crkvama, a potom svečanim jutarnjim liturgijama na kojima se uz molitvu i čitanje jevanđelja objavljuje najveća radost hrišćanskog sveta. U svim hramovima Srpske pravoslavne crkve posle liturgije čita se poslanica patrijarha Pavla i svih arhijereja koji se tradicionalno povodom Uskrsa obraćaju sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu.

                U ovogodisnjoj vaskršnjoj poslanici, patrijarh Pavle i arhijereji su pozvali su da se radom i čestitim življenjem zasluži i sačuva pred Bogom Kosovo i Metohija i doprinese spasu tamošnjeg srpskog naroda. Srpska pravoslavna crkva u vaskršnje dane radosti i „božanske milosti prema svima” posebno se seća ljudske nepravde i nasilja moćnika nad Kosovom i Metohijom, nad Srbijom i celokupnim srpskim narodom, navedeno je u poslanici.

                Proslava Uskrsa počela je ponočnim liturgijama i u svim beogradskim pravoslavnim hramovima. U Spomen-hramu Svetog Save na Vračaru svetu arhijerejsku liturgiju je predvodio Atanasije hvostanski, vikarni episkop patrijarha Pavla. Vaskršnjoj liturgiji prethodila je molitva u maloj crkvi Svetog Save, litija do Spomen-hrama i tropar pred zatvorenim vratima koja su se otvorila tačno u ponoć kada se objavljuje čas Vaskrsenja Hristovog.

                Predsednik Srbije Boris Tadić je u manastiru Visoki Dečani prisustvovao ponoćnoj uskršnjoj liturgiji. Ponoćnoj liturgiji u minastiru Visoki Dečani prisustvovao je i ministar za Kosovo Metohiju Slobodan Samardžić. Predsednik Tadić izjavio je sinoć u manastiru Visoki Dečani da Srbija, kao država, ima obavezu da i u godinama koje dolaze bude posvećena svom narodu i svetinjama na Kosovu i Metohiji.

                „Dolazim da se poklonim moštima svetog kralja Stefana Dečanskog, ali i istovremeno da susretnem ljude koji žive na ovim prostorima u izolaciji i teškim mukama”, rekao je Tadić uoči početka uskršnje liturgije, kojoj su, osim bratstva manastira, prisustvovali i Srbi iz enklava na Kosovu i Metohiji. Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica prisustvovao je u crkvi svetog Đorđa na Oplencu, kod Topole, vaskršnjem jutrenju. Jutrenju, posle kojeg je služena vaskršnja liturgija, prisustvovali su i ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije Velimir Ilić, akademik Matija Bećković, šef Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović i direktor Zavoda za udžbenike prof.

                Broj komentara: 0
                permalink print komentiraj
                Posebna ponuda iz Pravoslavnog svjeta

                  tajnim bolestima duše

                image

                Arhimandrit Lazar Vitanijski

                Kako demoni mogu da nas hvataju u svoje zamke,

                naizgled nam predlazuci dobro

                Iako i najlepsa dela mogu ne donositi dusi nikakvu korist i cak joj stetiti, ipak se bez spoljasnjih dela, bez prinudjivanja sebe na dusekorisne podvige i trudove nikako ne sme biti, i bez tih dela ne moze postojati unutrasnji zivot. Tu svestenu i tajanstvenu vezu izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg treba napipati, potraziti kada se ovo i ono nadopunjuju, medjusobno potkrepljuju, sto se takodje stice kroz iskustvo, kroz molitvu, blagodacu Bozijom se daje onome koji zahteva i moli. Da bi nasa dela dostizala glavni cilj, to jest ispravljala, lecila naseg unutrasnjeg coveka, i da ne bi bila besmisleno bijenje vazduha (1. Kor. 9, 26), neophodno je pazljivo pratiti svaki pokret srca, stalno se truditi da primetimo kakva pomisao i osecanje su iskrsli u dusi i privukli nas ovom ili onom postupku, reci, zelji i, polazeci od toga, suditi sta je tu korisno i sta stetno. Ako se tako pazi na sebe, otkriva se da nije svako ponasanje, prividno pohvalno, zaista dobro, te da je ponekad neugledno zivljenje, jednostavno, koje spolja nije nimalo privlacno, u samoj stvari veoma dusekorisno.

                Za izgledom korisnih dela i dobrih namera cesto se skriva nesto vrlo opasno i stetno. Car Solomon govori u Pricama (16, 25): “Ima puteva koji se coveku cine pravi, ali im svrseci gledaju u dno adovo”, i car David u Psalmima (141): “Na putu ovom po kome hodih, sakrise mi zamku.” Ti koji sakrise su besovi, koji se najcesce trude da nas ulove predlazuci nam nesto na prvi pogled veoma korisno, svetlo i junacko. I daleko cesce hriscani padaju prevareni laznim vrlinama, nego sablaznjeni ociglednim gresima; i pored toga je jos izaci iz takve prevare mnogo teze nego podici se iz ociglednog pada u neki greh, posto ovde sama steta nije uvek vidljiva.

                Kako mnogo takvih primera - raznih najistancanijih djavoljih smicalica i podlosti - srecemo u pripovedanjima svetih Otaca, u zitijima. Kako cesto, skoro svakog dana i svakog casa, takvi lukavi saveti i dosaptavanja djavolja nastoje da skrenu svakog hriscanina, da ga odvuku na krivi put. Demoni lako stupaju u razgovor sa nasim umom, pri tome se skrivaju, a svoje savete prikazuju kao najobicniju nasu sopstvenu misao, pa smo stoga cesto izlozeni opasnosti da prihvatimo neku sjajnu, kitnjastu misao, dusevni nagon, razgorenje cuvstva - za nesto istinito, za spasonosno i blagodatno ozarenje. Besovi obicno nastoje da nas obmanu lukavim pomislima i laznim osecanjima, a podviznike, otselnike i one svetovnjake koji na sebe uzimaju osobite podvige, kao i one koji nemajuci podviga ipak imaju o sebi visoko misljenje, demoni cesto varaju laznim vidjenjima i otkrivenjima, javljajuci im se ili u vidu svetih andjela ili u vidu ljudi. Medjutim u celini, i ove i one spletke su iste naravi i na svoj mamac u dusi coveka hvataju njegovu tajnu, duboku uverenost u vlastitu pravednost, osecanje licnog dostojanstva. Da bismo dobili narocit oprez i trezvenost prema raznovrsnim svetlim i blistavim pojavama unutar nas, navescemo ovde nekoliko vrlo poucnih prica iz otackih spisa, koje raskrivaju raznolikost, prepredenost i podmuklost besovskih prevara.

                Sveti episkop Ignatije Brjancanjinov kaze da se demoni trude da uvedu coveka u opstenje sa njima i u potcinjavanje njima ne uvek izrazito grehovnim pomislima; oni s pocetka nagovaraju na dejstva koja naizgled nemaju u sebi nista prekorno, cesto naizgled dobra, a zatim, kad vec steknu uticaj i vlast nad covekom, bacaju ga u bezakonja koja su dakle posledice prvobitnog povodjenja za demonskim nagovorima. To pokazuje kako je uzak i mukotrpan duhovni put, s kakvom trezvenoscu treba po njemu hoditi.

                Jedan starac je ispricao ovakvu pricu: jedan momak, umolivsi svog oca da ga otpusti, stupi u manastir, u kome poce da se naporno podvizava, zadivljujuci svojim strogim zivotom cak i nastojatelja. Uskoro za tim stade da moli da ide u pustinju na otselnicki zivot. Postigavsi naposletku razresenje, zaputi se u pustinju i naseli na jednom mestu koje mu Gospod ukaza na cudesan nacin. Tamo se on naseli i poce podvizavati, te tako prozivi u otselnistvu sest godina, nikoga ne videci. I gle, jednom ti dodje njemu djavo u vidu starca, ave; lice mu bese stravicno. Videvsi ga, brat se uplasi, pade nicice na zemlju i poce da se moli, pa onda ustade.

                Djavo rece: - Pomolimo se jos, brate.

                Pomolise se, i kada zavrsise molitvu djavo ga upita: - Koliko vremena zivis ovde?

                On odgovori: - Sest godina.

                Djavo rece: - Pa ti si moj sused, a ja sam tek pre cetiri dana saznao da ti ovde zivis. Moja kelija je nedaleko odavde, jedanaest godina nisam izlazio iz nje. Izasao sam tek danas, saznavsi da ti zivis u susedstvu. Na takvu vest, pomislio sam u sebi: otici cu do toga Bozjeg coveka i popricacu sa njim o koristi nasih dusa. Kazacu mu i to da nam nase otselnistvo ne donosi nikakve koristi, posto se ne pricescujemo svetim Telom i Krvlju Hristovom; da se bojim da se ne otudjimo od Hrista ako se udaljimo od te Svete Tajne. Znaj, brate, da je na tri milje odavde manastir koji ima svestenika: podjimo tamo u nedelju, pricestimo se Telu i Krvi Hristovoj, pa se vratimo u nase kelije.

                Savet se svide bratu. Kad nastupi nedelja, djavo opet dodje, i oni se zajedno zaputise u onaj manastir, udjose u crkvu, stadose na molitvu. Po svrsetku molitve, brat ne nadje onoga koji ga dovede, poce da ga trazi, da se raspituje kod brace gde je onaj ava sto je sa njim usao u crkvu? Oni odgovarahu: - Mi ne videsmo nikoga, videli smo samo tebe samog. Tad brat shvati da je ono bio demon, pa rece sam sebi: - Pazi s kakvim me lukavstvom izvuce djavo iz moje kelije! Pa sta ima veze, dosao sam do dobrog dela: pricesticu se Hristovim Telom i Krvlju i vraticu se u moju keliju. Brat se pricesti, a zatim bi prisiljen da podeli trpezu sa bratijom manastira, pa se naposletku vrati u svoju keliju.

                I tako prodje neko vreme, i opet mu dodje djavo, sada u liku svetovnog mladica, poce da ga razgleda od glave do nogu i govori: - To je bas on! Onda ga opet poce razgledati.

                Brat ga upita: - Zbog cega tako gledas na mene?

                On odgovori: - Mislim da me neces prepoznati. Uostalom, kako bi me i prepoznao posle tako dugo vremena! Ja sam sused tvog oca, sin toga i toga. Nego sta! Ne zove li se tvoj otac tako i tako? A ime tvoje majke nije li bilo to i to? Sestra ti se tako i tako zvala, tvoje proslo ime je bilo to i to. Majka ti i sestra umrle su pre vise od tri godine, a otac tek sto je umro, i tebe je odredio za svog naslednika, govoreci: kome cu ostaviti svoje imanje nego sinu svome, coveku svetom, koji je ostavio svet i vodi otselnicki zivot Boga radi; njemu prepustam sva svoja blaga. Zatim nas je zamolio da mu nadjemo sina i da ga obavestimo, da bi ti dosao i primio imanje, i razdelio sirotinji zbog svoje duse i zbog njega. Mnogi su te trazili i nisu te nasli, a ja, dosavsi ovamo svojim poslom, saznadoh za tebe. Ne oklevaj, podji, prodaj sve i ispuni volju svog oca.

                Brat odgovori: - Ja ne treba da se vracam u svet.

                Djavo rece: - Ako ne podjes, imanje ce propasti, a ti ces za to dati odgovor pred Bogom. Sta ti lose govorim kad ti kazem: idi i razdeli imanje ubogim i sirotim, kao dobri upravitelj, da ne bi bludnice i razvratnici razgrabili to sto bednik ostavi.

                I tako, tim recima prevarivsi brata, djavo ga vrati u svet, doprati ga do grada i tu ostavi. Monah htede da udje u dom svoga oca kao vec umrlog, kad gle - sam otac njegov izlazi mu u susret. Ugledavsi ga, otac ga ne prepoznade i strogo ga upita: - Ko si ti? Monah se zbuni i ne mogase nista da odgovori. Poce otac da ga ispituje, a monah tad u zbunjenosti rece: - Ja sam tvoj sin. Otac mu odvrati: - Iz kakvog razloga si se vratio ovamo? Monah se zastide da objasnjava pravi razlog svog povratka, pa rece: - Ljubav prema tebi me naterala da se vratim, zato sto sam mnogo ceznuo za tobom. Ostade on u ocinskom domu, kad prodje neko vreme upade u preljubu i otac ga podvrgnu teskoj kazni. On se, nesrecnik, ne obrati pokajanju, nego ostade u svetu.

                Komentarisuci ovu pripovest, sveti episkop Ignatije ukazuje na to da je glavni uzrok monahovog pada bilo njegovo preuranjeno i samovoljno stupanje u otselnistvo, za koje ne bese jos dozreo. Takodje primecuje da djavo na otselnike cesto deluje otvoreno, a na one koji zive u opstezicu obicno pomislima, ali je to delovanje u sustini jedno te isto. Da bi pogubio coveka, upotrebljava cesto najpristalije predloge, oslikava obilje dobra i koristi, a baca u teske grehove i propast.

                Koliko je vrag lukav i dalekovid! Otselnikov prvi izlazak nije bajagi nosio nista pogibeljno, cak se i svrsio, cinilo se, obilnom koriscu. Ipak, steta je bila u tome sto je dusi oduzet spasonosni oprez, pokazana joj je neskodljivost izlazaka. Tako djavo neretko svoju zrtvu, izvodeci je na pogubni put, moze dugo da priprema, skrivajuci od nje svaku stetu, i da joj predocava sve dobrobiti toga puta, dok na kraju ne dobije priliku da tad vec nepopravljivo osteti hriscanina koji je izgubio oprez. Episkop Ignatije podseca na iskusenje koje je snaslo prepodobnog Petra Atonskog. I tog oca je vesto iskusavao zli demon, koji se nasao pred njim u liku njegovog srodnika i krasnorecivo ga nagovarao da ostavi tihovanje i ode u postojbinu da tamo spasava zemljake koji propadaju. Sveti Petar je odbacio tu varku i posramio djavola. Sveti Ignatije kaze: - Sveti su mogli da odbijaju napade vraga iskljucivo po milosti Bozijoj, sadejstvom blagodati Bozije koja zivi u svetima i prosvecuje ih; a kako izdrzati te napade tek uz slepo samopouzdanje, uz krajnju nepronicljivost, uz samoumisljenost koja sebi uvek laska i obmanjuje se? Kako izdrzati te napade nalazeci se svojim unutrasnjim covekom u duhovnom mraku, u zarobljenistvu i podjarmljenosti kod djavola? Nije na odmet primetiti da je pravda plotskog mudrovanja koju propovedaju duhovi, i koja je istovetna sa pravdom koju propoveda Bogu neprijateljski svet, protivna pravdi evandjelskoj.

                On navodi i drugi slucaj demonskog iskusavanja: demoni su se, poprimajuci izgled andjela, javljali jednom bratu, budili ga, pokazivali mu svetlost i zvali na bozanstvenu sluzbu. Ali on je, izmolivsi savet od starca, posramio besove i nije ih poslusao, iako su oni bajagi predlagali dobro. Tad besovi pocese da klevecu onog starca koji je bratu otkrio njihove smicalice. Oni govorahu bratu: - Tvoj je starac licemer, on je imao novac i nije ga dao jednom bratu rekavsi da ga nema. Brat je i ovo rano ujutro prepricao starcu. Starac rece: - Da sam imao novaca, to je istina, a bratu koji je od mene trazio pozajmicu nisam dao, znajuci da cu mu pozlediti dusu ako mu dam. Smatrao sam da je bolje da narusim jednu zapovest, nego da upadnem u narusavanje njih deset. Iz toga je mogla da proistekne velika pometnja, ciji uzrok bi bio taj novac. A ti ne slusaj demone koji hoce da te prevare.

                Niposto se ne treba baviti dobrodeteljima koje predlazu demoni - osvrce se na tu pricu vladika Ignatije - ma kako da su te dobrodetelji uzvisene i sjajne. Sve sto predlazu demoni treba odbacivati, bez ijednog izuzetka. Hotimicno povinjavanje demonima, cak i ako se ono desi po njihovom pozivu i nastojanju, potcinjava coveka demonima, lisava coveka duhovne slobode, cini ga njihovim orudjem. Velika je beda podjarmiti se demonima i naciniti se njihovim orudjem! Beda koja obuhvata svet i svet je ne shvata.

                Zanimljive i vrlo poucne slucajeve opisuje jedan Svetogorac, monah koji je ziveo na Atosu u XIX veku i posetio puno znamenitih mesta na Svetoj Gori, te opisao svoje utiske u pismima svojim drugovima u Rusiji.

                Kada se autor pisama zaputio sa jednim svetogorskim monahom u njegovu keliju, prolazeci putem pored divovske stene koja se nadnosila nad provalijom, ovaj mu isprica jednu pricu povezanu sa tim mestom: pre zadnjeg turskog rata ovde se spasavao jedan Grk koji je bio od znatnog roda, ali je, odrekavsi se svih svojih prava na svetsku slavu i pocasti, izabrao pustinjacki zivot. Mora se pretpostaviti da je u podvizima bio vanredno silan, inace ne bi razdrazio besa. Nakon sto su se besu svi pokusaji u duhovnom ratu sa pustinjakom izjalovili, on mu je ipak nasao slabu tacku i upotrebio njegovo sopstveno srce i razum kao orudja njegovog cudnovatog pada. Bes je zavrteo pamet pustinjaku mislima o uzvisenosti njegovih podviga, ubedio mu razum predstavljanjem njihove raznolikosti i strogoce i mnostva, i tako je malo-pomalo, vremenom doveo nesrecnika do takve zablude da je ovaj poceo da zeli tajanstvena vidjenja i ocigledno iskustvo ispoljenja duhovnog sveta. Kada se na taj nacin u njemu duboko ukorenila gordost i umisljenost, demon je poceo da deluje odlucno! Poceo je da se javlja pustinjaku u vidu andjela i da besedi sa njim. Nesrecnik je toliko verovao andjelskim recima i svojoj sopstvenoj misli, da je poceo da prizeljkuje sluzenje Crkvi u arhijerejskom cinu, kojeg je, po andjelovim recima, on odavno dostojan, i za koji ga je predodredio sam Gospod. Znacaj njegove rodbine u svetu mnogo je obuzimao njegovu uobrazilju i slava njenog imena je golicala misao zanesenog podviznika. Samo je jos nedostajao slucaj koji bi ga mogao izmamiti iz pustinje u svet. No besa to sigurno nece zaustaviti. Jednom kada je pustinjak bio veoma zauzet svojim visokim predodredjenjem za buducnost i, smisljajuci sredstva za postizanje svog cilja, bese utonuo u duboku zamisljenost, iznenada neko zakuca vratnim prstenom. Pustinjak se trgnu, prekrsti se i, sapcuci molitvu, pridje vratima:

                - Ko je to? - upita.

                - Ti i ti - odgovorise iza vrata - mi smo iz tvog rodnog kraja, doneli smo ti poklon od tvoje rodbine i joa stosta. Imamo vaznu poruku za tebe; dozvoli da udjemo kod tebe i porazgovaramo sa tobom, sveti oce.

                Pustinjak otvori vrata i dva neznanca ga dolicno pozdravise.

                - Izvolite, molim - skromno rece pustinjak otvarajuci vrata.

                Neznanci udjose. Domacin posadi svoje goste na rogozni divan i sam sede nasuprot njih. Naposletku ih pustinjak upita za razlog njihove posete, a neznanci stadose da govore: - Evo sta treba da ti kazemo, sveti oce: ti znas kako mi stradamo pod Portom, kako smo potlaceni mi, nase porodice, nasa vera i sama nasa Crkva. Ti to, naravno, i sam znas.

                - Da, jeste - saosecajno prozbori pustinjak, - i sta dakle?

                - Ti valjda znas i to - produzi onaj isti neznanac - da se rat Turaka sa Rusijom zavrsio mirom, vanredno povoljnim za nas, sad nam je data mogucnost i sloboda da zivimo hriscanski. Ali, evo u cemu je nevolja: kod nas, u tvom zavicaju, nema episkopa. A moze li Crkva biti bez episkopa, jesmo li mi dovoljno jaki da upravljamo sami sobom? Ko ce nas ograditi od turske grabezljivosti? Medjutim, mi znamo tvoju rodbinu, znamo i tebe i tvoj zivot; i zato nam oprosti sto smo te mi, bez tvoje saglasnosti, izmolili za svog episkopa. Evo za to i turskog fermana, a uz njega jos i patrijarhove povelje.

                Neznanci izvadise hartije i predadose ih pustinjaku.

                - Smilujte se! - odvrati pustinjak, smerno oborivsi oci, iako je bio spreman da skace od radosti. - Zar ja da primim zezal pastirske vlasti, kad nisam sposoban ni sam sobom da vladam? Zar ja da uzmem na sebe breme apostolske sluzbe, kad osecam svoj vlastite nemoci i mnostvo grehova? Ne, ceda, odricem se toga sto je iznad mojih snaga! Povrh toga, moja pustinja mi je raj, dao sam i obecanje pred Bogom da cu ovde umreti.

                - Ma kako ti o sebi mislio, sveti oce - odgovorise neznanci - ali: glas naroda je glas Bozji, volja vlasti je volja Bozja! Ti znas da je drustvena korist vaznija od nase licne. A sta sa fermanom? Ne, oce, ne odrici se!.. Crkva te zove. Ako te nista ne dira, ni narodne nevolje, ni nasi porodicni jadi, zar ti ni nuzda Crkve nista ne znaci?

                - Kad je tako - odgovori najzad pustinjak nakon kraceg razmisljanja, - slazem se.

                - Onda, oce, pozuri! - nabacise gosti. - Sto brze podjemo, to bolje; nedaleko odavde nas na putu cekaju mazge i pratioci.

                Dok se pustinjak spremao, ubacivao ponesto u svoju torbu, neznanci ga neprestano pozurivahu. Na kraju pocese da se penju tom stazicom na sami vrh stene. Teska zalost i nejasno predosecanje stiskali su podviznikova prsa; zalio je zbog rastanka sa svojom pustinjom. Kada su se popeli tuda na najvisu tacku stene, nesrecnik nije hteo da krene dok jos jednom ne vidi nezemaljsku lepotu svoje stroge pustinje; sve troje su stajali na steni, pred nogama im je lezala provalija. Pustinjak je bio toliko neoprezan da u razgovoru sa neznancima bese prisao najstrmijem kraju stene. I tad ga snazni udarac u ledja zbaci u bezdan, kao kad vihor strga jesenji listic. Sa stene se zacu zvizduk, i satanski kikot odjeknu nad pustinjom.

                Nesrecnik se, medjutim, nije ugruvao na smrt. Bog mu je dao vremena za pokajanje i poslao mu inoka iz susedne kelije. Baceni je bio sav polomljen, lobanja razbijena, krv je potocima tekla iz rana, ali je ipak imao dovoljno vremena i snage da isprica pojedinosti iz svog zivota i iskusenja. Molio je da ga poznati mu otselnici pominju i mole se za njega, pa je na rukama uplakanog inoka ispustio duh. Posle svog uzasnog iskusenja nije ziveo vise od tri casa.

                Svetogorac koji je saslusao taj strasni slucaj, stojeci na istoj steni, vise se cudio tome sto je, padajuci sa takve visine, taj nesrecni monah jos ostao ziv: verovatno je imao svojih vrlina radi kojih ga Gospod nije ostavio da umre bez pokajanja - zavrsava autor pisma ovu pripovest.

                I opet: iz pisama tog Svetogorca je ocigledno da niposto nije uvek slucaj da se demoni boje nasih molitava, nego mogu cak i podstrekivati mnoge nase nepravilne molitvene napore. Demon nije toliko mocan, koliko je prepreden i mnogostran u iskusenjima - kaze Atonac i navodi sledecu pricu:

                Ziveo je kod njih u manastiru jedan ruski starac. U srcu je imao naklonost prema molitvi, ali nije shvatao dostojanstvo i vaznost poslusanja, te je poceo da se izvlaci od opstih manastirskih poslusanja i da odlazi u sumu na moljenje. Pomisao mu je sve cesce i cesce tvrdila da je molitva svojstvo andjelskog duha i dusevna hrana, a rad tek zitejska potreba, svetovna i sujetna. Tako je sve vise i vise zastranjivao u samovolju, dok mu se ne pocese radjati misli o visini sopstvenog podviga i zivota. Naposletku poce da mu se javlja svetli andjeo i blagosilja njegov molitveni podvig, najubedljivijim razlozima velicajuci molitvu i unizavajuci bratsko poslusanje. Ne zna se kako bi se stvar zavrsila da na bratovljevo ponasanje nije obratio paznju jedan od grckih staraca. Podrobno je ispitao brata i uplasio se za njega, cuvsi za njegova vidjenja. Tad mu on strogo ocita bukvicu ovim recima: - Pogubice te demon, izbezumice te zbog tvojih samovoljnih molitvenih podviga, molitva ti se ubraja u greh i omogucuje demonu slobodan pristup do tebe. Tebi se javlja satana, a ne andjeo. Proveri to, ako hoces: nemoj ici u sumu, radi sa bratijom, kelijno pravilo ispunjavaj u svojoj keliji, a kad se taj andjeo pojavi pred tobom, ne obracaj na njega nikakvu paznju i strogo se drzi svoje molitve. I jos mnogo toga je u istom duhu kazao starac, tako da se onaj ruski monah ozbiljno uplasio i poslusao ga. Ucinio je bas tako; radivsi sa bratijom, posao je da se moli u svoju keliju. I zaista, andjeo se opet javi, a starac mu ne pokloni nikakvu paznju, cak ga ni ne gledase. A svetli andjeo se razbesni i umesto lepog i munjolikog mladica najednom se obrete gadni etiop sa poput ognja sevajucim ocima i stade da skace pred bratom koji se moljase. Uzalud se ovaj krstase i umnozavase poklone, nadajuci se da ce oterati demona - onaj ne odlazase i ne dopustase mu da izvrsi pravilo. Na kraju brat iz negodovanja svom silom osinu besa brojanicom, a ovaj sapom udari monaha po uhu i iscile kao dim. Otada je nesrecni brat ogluveo, pa i dosad - prica Svetogorac - na to uho nista ne cuje.

                Odmah posle ove pripovesti autor pisama primecuje da su iskusenja monaha u osami jos opasnija, te je zbog toga na Atosu prihvaceno kao pravilo da svaki koji odlazi u divljinu na tihovanje odlucno ne prima nikakva vidjenja i smernom svescu o svojoj nedostojnosti odbacuje javljanja iz duhovnog sveta, ma kakva da su ona. Dalje on navodi naredne slucajeve.

                Pustinjak visokog zivota i retkih podviga jednom tiho saputase molitvu uvece u svojoj keliji. Iznenada se razli pred njim zaslepljujuca svetlost i mladic andjelske lepote stade pred pustinjaka. Usvojivsi za pravilo da se klone culnih javljanja, ma kakve vrste ona bila, pustinjak je mirno ostao na svom mestu i, saputajuci molitvu, nije obracao paznju na prikazanje. Medjutim, mladic nije nestajao. Pustinjaka jos vise zacudi to sto se dosljak ne bojase ni krsta ni molitve.

                - Ko si ti? - strogo ga najzad upita pustinjak.

                - Ja sam tvoj andjeo cuvar - krotko odgovori pojava.

                - Pa sta ces ovde? - zapita pustinjak.

                - Naredjeno mi je od Gospoda Boga - rece on - da te posetim u svom pravom oblicju, i ja ti dodjoh.

                - Meni to ne treba - primeti pustinjak, ustade i poce da se moli.

                Andjeo nije iscezavao i cinilo se da se i sam moli sa starcem dok se on moljase. Pustinjak nije shvatao kakvo je to cudno javljanje. Ako je to demon, razmisljase on u sebi, krst i molitva bi ga svakako nadjacali i unistili prividjenje. - Cim ces me uveriti - upita nakon kraceg razmisljanja pustinjak pojavu - da si ti stvarno andjeo Boziji?

                - Bilo cime - odgovori ovaj. - Ti znas - nastavi andjeo - da se demoni boje sile krsta, a ja se ne bojim… Ja se poklanjam Bogu, poklanjam se, kao sto vidis, i krstu.

                Tu se andjeo prekrsti i u umilnoj poboznosti pade pred izobrazenje Hristova krsta. Pustinjak se pokoleba.

                - Sta jos zahtevas od mene? - zapita ga andjeo, uzdigavsi se od zemlje. - Vidis da ne samo da se ne bojim krsta, nego mu se i poklanjam: znaci, ja sam tvoj andjeo cuvar.

                - Moze biti - mirno rece pustinjak, - ali mi svejedno nisi potreban u tvom culnom vidu: kod nas su andjeli cuvari nevidljivi!

                - Dakle, ti mi jos ne verujes? - ponovo zapita andjeo pustinjaka.

                - Necu nikad ni poverovati - odlucno odgovori starac. - S Bogom, otidji od mene, ma ko da si, makar i sami arhandjeo. Nemam potrebe za tvojim vidljivim prisustvom. Odvlacis me od molitve, a vec samo to dokazuje da ti nisi andjeo.

                - Uzalud! - odvrati onaj. - Necu otici od tebe, zato sto mi je naredjeno da ostanem uz tebe.

                - Tvoja volja - hladnokrvno rece pustinjak, - bez pitanja duhovnika i njegovog naloga ja necu ni da te znam, odlazi od mene! Nisi mi potreban u tom oblicju.

                I pustinjak ustade na molitvu, a andjeo u medjuvremenu postade nevidljiv, obecavajuci da ce se iduce noci opet javiti na isti nacin.

                Kada svanu, pustinjak ode do svog duhovnika i isprica mu o vidjenju. Duhovnik se zamisli: poklanjati se krstu, znamenovati se krstom i ne bojati se molitve - to nisu svojstva demonskih dejstava. Ipak, duhovnik mu zabrani i da govori i da se bavi vidjenjem ako se ono ponovi, nego da zna samo za molitvu i ne obraca paznju na ispoljenje duhovnog sveta. Tako pustinjak i postupi.

                Medjutim, da bi resio svoje nedoumice u vezi pustinjakovog vidjenja, duhovnik se obrati jednome starcu, koji je ovde na Svetoj Gori cuven po iskustvu sazrcateljnog zivota, daru rasudjivanja i strogom osmatranju demonskih nasrtaja, te ga zamoli za savet: sta da radi pustinjak kod takvih javljanja?

                - Nista - odgovori on, - znati samo za sebe i Boga.

                - A sta ti mislis o poklanjanju krstu mladica koji se javio: je li on zaista andjeo? - upita duhovnik starca.

                - Mozda - odgovori, - no bice pre da je to demon.

                - A krsno znamenje kojeg se mladic ne boji? A celivanje krsta? - doceka duhovnik. - Sta na to kazes?

                - Isto sto i o samom vidjenju - odvrati starac. Zatim nakon kraceg razmisljanja dodade: - Ti znas i svakako se slazes da sto je visi nas put ka Bogu, to je opasniji i raznolikiji nas boj sa satanom; da bi pokazao Svoju silu u nama i ujedno razotkrio nemoc satane, Bog mu ponekad dopusta da deluje i ratuje protiv nas tako kako samo on, lukavi, hoce i moze. Usled takvog dopustenja Bozijeg, i sam krst moze besu da ne bude strasan, da ne bude strasno ni sve ono sto je u drugim slucajevima za njega grozno i ubitacno, kao Bozji gnev.

                - A sta preostaje pustinjaku da cini ako se vidjenje bude ponavljalo? - upita duhovnik starca. - Mozda mu se stvarno i javlja andjeo?

                - Da taj koji se javlja poprimi oblicje i samog Hrista - rece starac, - sta mari? Po Gospodovom vaznesenju za nas je je korisnija vera u Njega, nego vidjenje. Ovde je potrebno samo jedno: ne obracati paznju na javljanje, vec se baviti svojim poslom, to jest molitvom. Pa neka se javlja i andjeo, sta mari? Mi imamo posao i molitveni odnos sa Bogom, sa nasim Vladikom i Gospodom, a andjeo nije nista vise do Njegov sluga i sluzitelj. Pa promisli: valja li prekidati besedu sa Gospodom i baviti se Njegovim slugom? Ako se i zaista tvome pustinjaku javlja andjeo Bozji, neka ga ne prima! Andjeo se nikada nece uvrediti nasom nepaznjom prema njemu za vreme molitve, zato sto on zna bozansku vaznost nasih molitvenih odnosa sa Bogom, i ne samo da nas nikada nece odvlaciti od njih, nego je, naprotiv, duzan da ih jos vise podstice na njihovo tacno i postojano ispunjavanje. A ako se andjeo ogorcava nasom hladnokrvnoscu prema njegovom prisustvu i ometa nase molitvene besede sa Bogom, takav andjeo, pa makar on sam bio sav u krstovima, a ne samo celivao krst - ne primaj ga, on je protivnik! I tako, moj savet je isti: ne samo ne primati, nego ne treba cak ni zeleti culne projave duhovnog sveta, zato sto nemamo potrebe za njima, ni koristi od njih, a opasnosti je silesija. U nasem duhovnom boju mi najbolje vidimo delovanja medjusobno suprotnih sila; mi u njemu znamo kakav je satana u svojoj bestidnosti i skvernim pomislima, i jasno vidimo kako su svetli, cisti i neporocni andjeli u projavljivanju mirnih i spokojnih misli koje oni navode na nase srce, dok nas satana zapljuskuje svim mogucim necistotama razmetljivih, koristoljubivih i bludnih mastanja, sumanutoscu gneva, i tako dalje, i tako dalje. Sta tu jos treba? Cemu culno javljanje andjela ili satane, kad ih mi suvise dobro znamo i bez toga?

                - Da bih te ubedio u istinitost mojih reci - nastavi starac, - odnosno da se ne trebaju primati javljanja zato sto su opasna, slusaj sta cu ti reci o svom susedu pustinjaku. Njemu se nocu, tek sto bi ustao na molitvu, cinilo da krst koji je visio u prednjem uglu kelije iznenada razgoreva zaslepljujucom svetloscu, blestavijom od sunca. Sijanje te slave, tj. svetla krsta tako je delovalo na srce molitvenika da je on bivao van sebe od radosti. Kad mi se sused u vezi toga poverio, ja sam vec iz prve takvo javljanje pripisao demonskoj igri. Ipak, pozeleo sam da vidjenje proverim opitom. Upravo zbog toga sam se pred vece uputio svome susedu. Dok se smrkavalo, posedali smo po uglovima kelije. - Slusaj, brate - velim ja domacinu, - mislim da ce zbog moje nedostojnosti svetlost koja izlazi iz tvog krsta meni biti nevidljiva, pa zato, kad po obicaju primetis to cudo, kazi mi. Domacin izusti: - Dobro. Mi cuteci pocesmo da prebiremo brojanice u dubokoj tami pustinjske veceri. Ne prodje ni jedan sat, kad moj domacin pobednickim glasom uskliknu: - Oce! Svetlo izlazi iz krsta; ne mogu cak ni da ga gledam. Radost mog srca je neiskaziva. Van sebe sam od duhovnog ushicenja ovim vidjenjem, od toplote bozanske svetlosti! - Prekrsti se, prosaputah mu. - Ne mogu, oce - uzviknu on, - radost me toliko onesposobila da ne mogu ni ruku da podignem! - Nesrecnice! - gorko prozborih i, bacivsi se k njemu, zakrstih ga. - Nesrecnice!, ponovih ja. - Do cega si se doveo svojom nerasudnoscu i svojom gordoscu! Traje li jos svetlost ili je vise nema? - upitah zatim svog suseda. - Nema nista - odgovori on, - sada je tamno kao i pre. - Eto vidis sta se desava sa nasim bratom - rece starac duhovniku.

                Kada mi je duhovnik prepricavao svoj razgovor sa starcem - kaze autor pisama - njegove reci sam primio sa potpunom uverenoscu, dovodeci u secanje svetog Nikitu, kijevskog zatvornika. I tog su otselnika opominjali na satanska iskusenja; moze se, znaci, verovatno pretpostaviti da je i Nikita zahtevao od andjela koji mu se javio znamenje krsta, a i sama neprestana molitva kojom se bavio bes, naocigled zatvornika, neizostavno je morala biti na izvesnim mestima propracena krstom i poklanjanjem pred ikonom, koju je sveti Nikita morao imati. Kad ne bi bilo tih obelezja u andjelovoj molitvi, zatvornik bi odmah mogao da se doseti i uvidi ispod svetlog vidjenja andjela tame. Dakle, desavaju se i iskusenja takve vrste gde Bog dopusta satani da deluje tako da mu ni molitva ni krst ne ulivaju strah ili uzbudjenje. To su, naravno, nedokucive sudbe nasega Boga. Samo se jedno moze zakljuciti iz toga: da je sve, sta god Gospod s nama cinio, sta god dopustao satani, sve je zbog toga da bismo mi, prolazeci razlicite stepene iskusenja, samim iskustvom opravdali istinitost njegovih reci: “Sila se moja u nemoci pokazuje savrsena” (2. Kor 12, 9).

                Sa starcem Ilarionom Gruzinom bilo je ovako: taj otac se podvizavao na Svetoj Gori u XIX veku; kad je ziveo u potpunom zatvornistvu u kuli, nikoga ne primajuci i nigde ne iduci, tad su besi protiv njega vodili najzesci rat. Jedared su kroz prozor kod starca nastojali da se uvuku neki hodocasnici da bi od njega dobili blagoslov, ali se starac sakrio od njih. Demoni su se okoristili tim slucajem i otpoceli svoju opsadu. Jednom se u oblicju hodocasnika provukose kroz prozor i nagrnuvsi ka starcu, pocese govoriti da behu prinudjeni da preduzmu taj korak stoga sto on nikoga ne pusta, a oni bi ga kao svog zemljaka vrlo rado videli. Zbog njega su oni, navodno, dosli iz tako daleke zemlje da se posavetuju o raznim stvarima. Drzeci ih za prave hodocasnike, stupio je sa njima u razgovor, a demoni su samo to i cekali. Zapodeli su dugu besedu o neprilikama svog naroda i Crkve, a na svrsetku su se starcu strasno narugali, tako ga prebivsi da je dva meseca lezao potpuno nem.

                Takvim zestokim iskusenjima, cesto sa dugotrajnim posledicama, podvrgavaju se ne samo monasi i otselnici koji vode osamljeni zivot, vec i hriscani u svetu kada ne po razumu primaju na sebe visoke podvige. Tim svojim naporima oni razdrazuju demone, ali posto su im podvizi neispravni, ne donose ono glavno, odnosno ponizujuci telo ne ponizuju dusu, nego neprimetno u njoj zacaruju najsilniju gordost i umisljenost, pa ni blagodat Bozja ne cuva takve delatnike, vec im radi njihovog urazumljenja dopusta da budu prevareni i ismejani od strane besova, da bi ih preko toga ponizila.

                Episkop Ignatije opisuje jedan savremeni mu slucaj: u Aleksandro-Nevsku Lavru je kod oca Joanikija zbog duhovnih uputstava dolazio neki vojnik (u to vreme je i sam buduci vladika Ignatije dolazio kod tog nastavnika po duhovni savet), zvao se Pavle i bio jedan od onih koji su se nedavno odvratili od staroobrednickog raskola, a ranije je, kao pismen, kod raskolnika bio cak i nastavnik. Pavlovo lice je sijalo od radosti. Ali, on se iz silnog usrdja koje se razgorelo u njemu predao neumerenom telesnom podvigu, neprikladnom za njegovu spremu, nemajuci dovoljno pojma o dusevnom podvigu.

                Jedne noce stajase Pavle na molitvi. Iznenada se oko ikona pojavi suncolika svetlost i usred svetlosti golub koji je sijao od beline. Od goluba se zacu glas: - Primi me: ja, Sveti Duh, dosao sam da te nacinim svojim obitalistem. Pavle radosno pristade. Golub udje u njega kroz usta, i Pavle, iznuren postom i bdenjem, najednom oseti u sebi mocnu bludnu strast; ostavi molitvu i otrca u bludiliste. Njegova gladna strast ucinila je zadovoljavanje strasti neutoljivim. Postao je stalna musterija svih bludilista i svih njemu dostupnih bludnica. Naposletku on dodje sebi. Svoju zavedenost besovskim javljanjem i oskvrnjenje usled prelesti izlozio je u pismu jeroshimonahu Leonidu. U pismu se ocrtavalo nekadasnje visoko duhovno stanje paloga. Sam episkop Ignatije imao je priliku da procita to pismo.

                - Treba primetiti - kaze vladika Ignatije - da pali duh, zeleci da ovlada Hristovim podviznikom, ne deluje vlastodrzno, nego nastoji da pridobije covekovu saglasnost za predlozenu prelest i po dobivanju saglasnosti ovladava onim ko je saglasnost dao, a Sveti Duh deluje samovlasno, kao Bog: dolazi tada kad covek koji se ponizio i prezreo sebe uopste ne ocekuje Njegov dolazak. Iznenada menja um, menja srce. Svojim delovanjem obuhvata svu volju i sve sposobnosti coveka, koji nema mogucnost da razmislja o delovanju koje se u njemu odvija.

                Evo jedan slucaj koji se dogodio sasvim nedavno, ispricao ga je jedan inok. Ta tragicna prica desila se njegovom rodjenom bratu, skupa s kojim se on ne tako davno obratio veri, pa su poceli da posecuju hram, da zajedno idu na poklonistva po svetim mestima, da borave u manastirima. Braca su se stala baviti i citanjem Svetih Otaca i Isusovom molitvom. No inokov brat se, ocigledno, udaljio sa pravog puta i upao u umisljenost, zbog cega se i zbilo sledeca stvar. Jednom kad je bio sam kod kuce i upraznjavao molitvu, ukazao se pred njim odvratni bes i poceo da mu ometa molitvu. Brat se nije uplasio, nego je smelo poveo sa besom razgovor. Poceo je da ubedjuje besa da se pokaje, da mu govori o neizrecivom milosrdju Bozjem, da ga Bog moze, ako se on, bes, pokaje, cak i pomilovati. I jos je kojecim u istom smislu poucavao besa. Bes je toboze pazljivo slusao, pa se zatim ozbiljno zamislio i na kraju poprimio izgled pokajnika, poceo da se moli, da jeci, da se poklanja pred ikonom, uopste, svim svojim izgledom izrazavao je duboku skrusenost, pokajanje zbog ucinjenog zla, i prikazivao se kao da zudi za skorim pomilovanjem. Brat je ocaran pratio njegove postupke (ocito iznutra likujuci). I gle, odista, na besa kroz neko vreme kao da sidje nekakav svetli oblak, kao neka svetlost, kao blagodat, i on se pred ocima likujuceg mladica pretvori u svetlog andjela. I gle, taj andjeo poce da se vatreno zahvaljuje bratu, da mu se klanja pred nogama. Nazivase ga svojim spasiteljem: zahvaljujuci njegovoj pouci on je spasen, on je opet sveti andjeo, i najzad, on mora da se oduzi bratu; bivsi bes predlozi da bude njegov svagdasnji verni cuvar, da udje u njega i svagda ga cuva i pomaze svojom preporodjenom andjelskom silom. Brat bese u neopisivom odusevljenju, van sebe od srece, pristade. Andjeo udje i - brat poce da besni, urla, psuje strasne psovke, lomi ikone, baca ih u prozor, cini druge grozne stvari. Sada se on nalazi u psihijatrijskoj bolnici. Povremeno bude i kuci sa svojima, ali kada se bolest pogorsa, moraju ga voziti u kliniku, posto mu je ponasanje tada odvratno. Kad mu, pak, bude bolje, moze malo i da se pomoli. Brat njegov, inok, poslao je mnogim manastirima molbu da se mole za njegovog nesrecnog brata.

                A evo i primera za to kako istinska poniznost lako izbegava slicne zamke.

                Nekom bratu se javio djavo, pretvorivsi se u andjela svetlosti, i rekao mu: - Ja sam arhandjeo Gavril, poslat tebi. Monah na to odgovori: - Pazi! Da nisi kome drugom poslat? Zato sto sam ja nedostojan toga da mi se salju andjeli. Djavo istog trena isceze. (Starci su govorili: ako ti se i uistinu javi andjeo, ne primaj ga lakoverno, nego se ponizi, govoreci: ja sam, ziveci u gresima, nedostojan da vidim andjela.)

                O jednom drugom starcu su kazivali kako je tihovao u svojoj keliji, trpeci besovska iskusenja, Njemu su se ocevidno javljali besovi, ali on ih je prezirao. Djavo, videci da ga je starac pobedio, javi mu se i rece: - Ja sam Hristos! Starac zatvori oci. Djavo mu ponovi: - Ja sam Hristos, zasto si zatvorio oci? Starac odgovori: - Ja ne zelim da vidim Hrista ovde, vec u buducem zivotu. Posle toga se djavo vise nije prikazivao.

                Valja primetiti da pravo javljanje svetih andjela od Boga biva samo poniznim i krotkim hriscanima, koji se vec nalaze van opasnosti da se pogorde, da upadnu u umisljenost i tako se povrede.

                Jednom kad je prep. Makarije Veliki sedeo u svojoj keliji, stade pred njega andjeo, poslat od Boga, i rece: - Makarije, ne boj se napada nevidljivih neprijatelja, zato sto nas blagi Vladika nece odstupiti od tebe i nece te prestati podrzavati; ohrabri se, ukrepi se, hrabro pobedjuj protivnicka nacelstva i vlasti, ali se tvojim delanjem ne uznosi, da te bozanska pomoc ne bi ostavila i da ne bi pao cudnovatim padom. Blazeni Makarije odgovori, zalevajuci se suzama: - Cime ja da se uznosim, kad mi se dusa, poput razvratne bludnice, hrani smradom necistih pomisli koje donose besovi.

                U takvu duboku poniznost, veli sveti Ignatije, prepodobnog je doveo duboki samouvid, koji mu je pruzalo umno delanje. U sebi je on opazao covekov pad i njegovo opstenje sa demonima.

                Nemoguce je coveku koji se jos nalazi u oblasti plotskog mudrovanja (pise sveti Ignatije), koji nije stekao duhovni pogled na palu ljudsku prirodu, da ne pridaje neku vrednost svojim delima, da ne pripisuje sebi neku zasluznost, ma koliko poniznih reci da izgovara takav covek i ma kako da se naizgled cini poniznim. Istinska poniznost nije svojstvena plotskom mudrovanju i njemu je nemoguca: poniznost je svojina duhovnog razuma. Prepodobni Marko Podviznik kaze: “Oni koji se ne smatraju duznicima svake zapovesti Hristove, postuju zakon Bozji telesno, ne razumejuci ni to sto govore, ni to na cem se zasnivaju, zato i misle da ce ga ispuniti delima.” Iz reci prepodobnog oca je jasno da se onaj ko sebi pripisuje bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoobmane. To stanje samoobmane sluzi kao osnova besovske prelesti: pali andjeo u hriscaninovom laznom, gordom shvatanju nalazi pristaniste, na to shvatanje lako kalemi svoju obmanu, a posredstvom obmane potcinjava coveka svojoj vlasti, baca ga u takozvanu besovsku prelest. Iz gorenavedenih iskustava se vidi da nijedan od onih koji su se prelastili nije sebe priznao nedostojnim vidjenja andjela, te je stoga priznavao u sebi neku zasluznost, dostojnost. Drugacije ni ne moze da o sebi sudi plotski i dusevni covek.

                Tako se, dakle, ne moze verovati svakom dobrom pokretu i podsticaju u nama, kakvim se on nama cini, nego treba tacno razlikovati istinsko hriscansko, evandjelsko dobro, od dobra laznog, duseskodljivog, koje udaljuje od Boga.

                prevod s ruskog: A.




                Upisite email bliznjih: